O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3885/19 od 13.05.2020. godine, u prvom stavu izreke usvojen je precizirani tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu, po osnovu manje isplaćene stimulativne naknade zbog prestanka radnog odnosa, isplati iznos od 62.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.01.2017. godine do isplate. U drugom stavu izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilac da mu, na ime duga, isplati iznos od 62.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.12.2016. godine do isplate. U trećem stavu izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.300,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2702/20 od 05.02.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u odnosu na odluku o tužbenom zahtevu, jer u tom delu pobijana drugostepena presuda ne odstupa od prakse sudova u istim činjenično- pravnim sporovima. Nema potrebe ni za novim tumačenjem primenjenog materijalnog prava – odredbe člana 123. stav 1. Zakona o radu, kojom je propisano da poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog, u vezi sa članovima 105. stav 3. i 119. stav 1. tog zakona, prema kojima se otpremnina koju je poslodavac dužan da, u skladu sa opštim aktom, isplati zaposlenom pri odlasku u penziju ne smatra zaradom u smislu stava 1. člana 105. navedenog zakona, već predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim je radom prestala potreba i njegovo neotuđivo pravo kojeg se ne može odreći (član 60. stav 4. Ustava Republike Srbije).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, jer vrednost predmeta spora po zahtevu iz tužbe očigledno ne prelazi imovinski cenzus propisan članom 403. stav 3. tog Zakona, na osnovu kojeg se ceni osnovanost revizije i u sporovima za naplatu novčanog potraživanja iz radnog odnosa.

Međutim, po oceni revizijskog suda, postoje razlozi predviđeni članom 404. stav 1. ZPP da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke o protivtužbenom zahtevu. Potrebu odlučivanja o posebnoj reviziji tuženog u pogledu odluke o tom zahtevu opravdavaju odluke ovog suda presuda Rev 401/16 od 03.11.2016. godine i rešenje Rev2 2826/20 od 27.01.2020. godine, donete u sporovima sa istim činjenično – pravnim situacijama.

Zbog toga je odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u delu kojim se pobija pravnosnažna odluka o protivtužbenom zahtevu doneta u drugom stepenu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u RB „Kolubara“ do 30.12.2016. godine. Radni odnos tužioca prestao je sporazumom o prestanku radnog odnosa od 21.12.2016. godine, Članom 3. ovog sporazuma poslodavac se obavezao da zaposlenom isplati stimulativnu naknadu u iznosu od 1.850.544,00 dinara. Tužiocu je, na osnovu odluke njegovog poslodavca od 12.03.2014. godine, odobren beskamatni zajam u iznosu od 62.500,00 dinara. Tom odlukom (tačka 7) predviđeno je da je zaposleni kome radni odnos prestane pre početka, odnosno pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma, dužan da neotplaćeni iznos zajma vrati prilikom prestanka radnog odnosa. Tužilac je dao pismenu izjavu kojom se saglasio da služba obračuna zarada, u slučaju prestanka radnog odnosa, izvrši naplatu neisplaćenog dela zajma u jednokratnom iznosu od zarade, naknade zarade, drugih primanja ili naknade drugih primanja, kao i da će u slučaju prestanka radnog odnosa pre isteka krajnjeg roka za isplatu, zajam isplatiti. Tužiocu je pripadajuća otpremnina isplaćena u iznosu umanjenom za 62.500,00 dinara. Odlukom tuženog od 10.04.2017. godine svim zaposlenima u JP „Elektroprivreda Srbije“ kao poslodavcu, odnosno poslodavcu sledbeniku zaposlenih u bivšim zavisnim društvima koja su pripojena tom javnom preduzeću, otpisuje se dug po osnovu zajma odobrenog odlukom od 12.03.2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili protivtužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, odluka od 10.04.2017. godine odnosi se na sva lica kojima je zajam dat, pa i na tužioca, bez obzira što je njemu radni odnos prestao pre donošenja te odluke, jer bi u suprotnom on bio izložen diskriminaciji u smislu člana 19. stav 2. i člana 20. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi, odlučujući o protivtužbenom zahtevu, pogrešno primenili materijalno pravo.

Zabrana diskriminacije predviđena je odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije. Tom odredbom propisano je da su pred Ustavom i Zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, i zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, verosipovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14), Protokolom broj 12. uz navedenu Konvenciju (član 1) i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Definicija diskriminacije data je u Zakonu o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 22/09), tako što su u članu 2. tačka 1. dati pojmovi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“. Diskriminacija u oblasti rada je izdvojena i eksplicitno zabranjena članom 16. tog Zakona, a definisana je kao narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava iz oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, stručnog usavršavanja i profesionalne rehabilitacije, jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, pravične i zadovoljavajuće uslove rada, odmor, obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Zabrana diskriminacije lica koja traže zaposlenje i zaposlenih propisana je članovima 18. – 23. Zakona o radu. Prema odredbama člana 19. stav 2. i člana 20. stav 1. tačka 2. tog Zakona, čijom primenom su nižestepeni sudovi odlučili o osnovanosti protivtužbenog zahteva, propisano je da posredna diskriminacija u smislu tog Zakona postoji kada određena, na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj na druga lica ono lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. istog Zakona, odnosno da je diskriminacija iz člana 18. tog Zakona zabranjena u odnosu na uslove rada i sva prava iz radnog odnosa.

Iz navedenih propisa sledi da je suštinska karakteristika diskriminacije neopravdano pravljenje razlike između ljudi koje je zasnovano na nekom stvarnom ili pretpostavljenom ličnom svojstvu. Zato nejednako postupanje koje nije zasnovano na nekom ličnom svojstvu ne predstavlja diskriminaciju, čak i u situaciji kada se neki postupci nepravični. Liste ličnih svojstava navedenih u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije i članu 18. Zakona o radu nisu zatvorene, pa je tako omogućeno da se diskriminacijom i dikriminatorskim postupanjem okarakteriše i nejednako postupanje zasnovano na nekom ličnom svojstvu koje nije izričito navedena u ratifikovanim Konvencijama, Ustavu i Zakonima.

Imajući izloženo u vidu, po nalaženju revizijskog suda, u konkretnom slučaju nema diskriminacije tužioca po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva. Tužiočev status lica koje nije zaposleno kod tuženog u vreme kada je tuženi doneo odluku o otpustu zajma zaposlenima, nije lično svojstvo po osnovu kojeg bi on mogao biti diskriminisan tom odlukom u oblasti rada. Pravilna primena zakonskih odredbi prilikom određivanja postojanja posebnog slučaja diskriminacije u oblasti rada podrazumeva utvrđenje ponašanja poslodavca kojim se narušavaju jednake mogućnosti i jednaki uslovi za uživanje onih prava iz oblasti rada, zbog kojih se zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene, što ovde nije slučaj. Odluka tuženog o otpisu zajma odnosi se na sve zaposlene – lica koja su u radnom odnosu u vreme kada je ta odluka doneta, a ne i na tužioca koji u to vreme nije bio zaposlen kod tuženog, pa zato isti nije ni mogao biti diskriminisan.

Sledstveno tome, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u alineji jedan četvrtog stava izreke.

Odluka sadržana u alineji dva četvrtog stava izreke, doneta je imajući u vidu uspeh tuženog sa zahtevom iz protivtužbe, zbog čega je iznos troškova postupka dosuđen tužiocu umanjen za iznos od 13.200,00 dinara – vrednost sudskih taksi za protivtužbu, žalbu i odluku po žalbi, primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 2. ZPP.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u petom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 153. stav 2. ZPP zbog delimičnog uspeha tuženog u postupku po tom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić