Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi na preinačeni deo zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14 i 87/18), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao posebnoj reviziji.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod Privrednog društva „Kolubara metal“, koje je 31.12.2013. godine statusnom promenom pripojeno Privrednom društvu RB „Kolubara“ DOO Lazarevac. Tuženi je pravni sledbenik navedenog društva, koji je preuzeo zaposlene. Prema odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju od 29.11.2013. godine, društvo sticalac (kao poslodavac sledbenik), je bilo dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca (poslodavca prethodnika), najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu. U periodu od januara 2014. godine do februara 2015. godine, tuženi je kao poslodavac sledbenik na osnovu Sporazuma zaključenim sa sindikatom utvrđivao posebnu cenu radnog sata za zaposlene u ogranaku „Kolubara metal“, u skladu sa Kolektivnim ugovorom tog društva od 22.07.2012. godine, u nižoj vrednosti od vrednosti cene rada određene za ostale zaposlene. Potraživanja tužilaca predstavljaju razliku između zarada isplaćenih tužiocima (prema utvrđenoj ceni radnog sata iz Sporazuma sa sindikatom) i zarada ostalih zaposlenih kod tuženog obračunate po višoj ceni radnog časa.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je za period u kome su tužioci bili zaposleni u PD „Kolubara metal“ doo, koje je poslovalo kao samostalno pravno lice, mogao da kao poslodavac ugovara vrednost radnog časa u višem ili nižem iznosu od vrednosti radnog časa kod osnivača, na osnovu odredbe člana 32. stav 3. Kolektivnog ugovora iz 2009. godine i člana 33. stav 3. KU iz 2012. godine. Godinu dana od pripajanja Privrednom društvu RB „Kolubara“ DOO Lazarevac, tuženi je bio u obavezi da na prava i obaveze zaposlenih primenjuje kolektivni ugovor PD „Kolubara metal“ od 22.07.2012. godine. Kako je na osnovu navedenog kolektivnog ugovora tuženi zaključivao sporazume sa sindikatom, kojima je utvrđivana vrednost radnog sata za zaposlene iz Ogranka „Kolubara metal“ i u skladu sa tim tužiocima obračunavao i isplaćivao zaradu, postupao je saglasno odredbama člana 150. Zakona o radu i člana 11. Ugovora o pripajanju, pa je iz ovih razloga tužbeni zahtev tužilaca odbio kao neosnovane.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužilaca, preinačio prvostepenu presudu za period od januara 2014. godine do januara 2015. godine i u tom delu usvojio tužbene zahteve za isplatu razlike zarade tužiocima. Prema shvatanju drugostepenog suda u 2012. godini vrednost radnog časa za zaposlene u PD „Kolubara metal“ doo (iako je samostalno poslovao), morala je biti utvrđivana u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad koji se primenjuje kod osnivača (PD RB „Kolubara“ doo). Po oceni drugostepenog suda za potraživanja u periodu od januara 2014. godine do januara 2015. godine, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, jer je zanemario da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrste ostvaren kod poslodavca, u smislu odredbe člana 104. stav 2. i 3. Zakona o radu. Tuženi nije mogao da primeni kolektivni ugovor poslodavca prethodnika i da sa ovlašćenim sindikatom zaključi sporazume o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ koji su u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama. Poslodavac sledbenik je u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i zaključi novi kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon isteka godinu dana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 147. Zakona o radu, propisano je da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, dok je odredbom člana 150. istog zakona, propisano da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Po članu 104. stav 2. i 3. Zakona o radu, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Pod radom iste vrednosti se podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost, fizički i intelektualni rad.

Polazeći od navedenih normi, pogrešno je drugostepeni sud ocenio da je tuženi trebalo da donese novi kolektivni ugovor i pre isteka godinu dana od promene poslodavca. Prema navedenim odredbama, tuženi je bio u obavezi da najmanje godinu dana od pripajanja primenjuje kolektivni ugovor Privrednog društva „Kolubara metal“, što je on i učinio, a odstupanje od toga predviđeno je samo ukoliko pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili ako kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor, a što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Tuženi je vršio obračun zarade tužiocima prema vrednosti jednog radnog časa, utvrđenu sporazumima (čija izmena nije tražena, u smislu člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora) i u skladu sa opštim aktom poslodavca prethodnika i zakonom. Suprotno stavu drugostepenog suda, nijednom odredbom zakona ili opšteg akta nije predviđeno da je tuženi morao da zaključi novi kolektivni ugovor pre isteka godinu dana (osim u zakonom navedenim slučajevima). Prema tome, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu razlike zarade, jer ta razlika nije posledica neopravdanog vrednovanja istog rada, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već je rezultat primene imperativnih normi. Takođe, pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe Kolektivnih ugovora „Kolubare metal“ doo iz 2009. i 2012. godine i zaključio da je poslodavac prethodnik imao ovlašćenje da u 2012. godini, kada je samostalno poslovao, utvrđuje vrednost radnog časa za zaposlene u ovom društvu.

Takođe, pravilno se revizijom ukazuje da drugostepeni sud nije utvrdio da su u konkretnom slučaju u pitanju zarade za isti rad, odnosno rad iste vrednosti, kod zaposlenih koji su preuzeti iz Privrednog društva „Kolubara metal“ i drugih zaposlenih kod tuženog, s obzirom da se tek nakon toga može primeniti navedeno načelo, odnosno garancija jednake zarade. Naime, čak i u situaciji kada svi zaposleni na poslovima nekog radnog mesta, obavljaju iste poslove, a ostvaruju različitu zaradu, to ne vodi nesumnjivom zaključku da je došlo do povrede principa jednake zarade za isti rad, već se ta tvrdnja mora i dokazati, jer zarada zaposlenog zavisi između ostalog i od radnog doprinosa zaposlenog, odgovornosti, kao i radnog učinka.

Iz navedenih razloga drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tužioci po žalbi nisu uspeli, to je odbijen i njihov zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi.

S obzirom na uspeh u postupku po reviziji, obavezani su tužioci da tuženom naknade revizijske troškove u iznosu od 99.945,00 dinara i to za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara i na ime sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji iznos od 81.945,00 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br.121/12...37/21) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br.28/94, 95/18).

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić