Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi u reviziji ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred prvostepenim i drugostepenim sudom, tužiocu je, rešenjem tuženog broj .. od 26.07.2010. godine, otkazan ugovor o radu s pozivom na odredbu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog ekonomskih i organizacionih promena (smanjenog obima posla) jer je prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima radi (...), sa 28.07.2010. godine, pri čemu mu pripada pravo na otpremninu u skladu sa članom 158-160. Zakona o radu. U izjavi od 30.06.2010. godine, tužilac se dobrovoljno odrekao otpremnine koja mu pripada na osnovu odredbe člana 158-160. Zakona o radu, tako što su „izjavu“ potpisali tužilac i direktor tuženog. Na osnovu Pravilnika o radu tuženog od 05.01.2006. godine, članom 60. stav 2. predviđeno je da u slučaju otkaza ugovora o radu usled prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova zbog tehnoloških i ekonomskih ili organizacionih promena, zaposleni ima pravo na otpremninu u visini zbira 1/3 zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu na prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu, ¼ zarade zaposlenog na svaku narednu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu, dok je tačkom 3. predviđeno da se zaradom u smislu prethodnog stava smatra prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome se isplaćuje otpremnina. Veštačenjem je utvrđeno da tužiocu na ime otpremnine pripada iznos od 290.596,50 dinara na dan prestanka radnog odnosa 28.07.2010. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbu tužioca za poništaj sporazuma od 30.06.2010. godine pod nazivom „izjava“ odbacio, kao neblagovremenu podnetu i odbio tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog da mu isplati otpremninu zbog prestanka radnog odnosa, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da je tužilac tužbu podneo neblagovremeno, na osnovu odredbe člana 195. stav 1. Zakona o radu, pa zbog toga predmetna „izjava“ proizvodi pravno dejstvo, što znači da se tužilac dobrovoljno odrekao otpremnine.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu, poništio predmetni sporazum pod nazivom „izjava“ zaključen dana 30.06.2010. godine između parničnih stranaka i obavezao tuženog da tužiocu isplati otpremninu zbog prestanka radnog odnosa u iznosu od 209.475,37 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, u smislu odredbe člana 103. u vezi člana 109. Zakona o oblgacionim odnosima i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Zaključio je da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi i da nema mesta primeni odredbe člana 195. Zakona o radu, imajući u vidu da se taj rok odnosi na rešenja kojima je povređeno pravo zaposlenog ili na rok kada je povreda prava izvršena faktičkom radnjom, što nije predmet ove parnice, i da se tužilac nije mogao odreći prava na isplatu otpremnine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Ustav RS u odredbi člana 60. stav 4. propisuje da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.

Zakon o radu, važeći u vreme prestanka radnog odnosa tužioca („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 ... 54/09), je u odredbi člana 158. stav 1. propisivao da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9. ovog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (stav 2.). Na osnovu odredbe člana 179. tačka 9. istog Zakona, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju, tužiocu je rešenjem tuženog broj .. od 26.07.2010. godine donetim na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu sa njegovim aneksima, zbog toga što usled ekonomskih i organizacionih promena (smanjen obim posla), prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima zaposleni radi, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova odnosno osposobljavanje za rad na drugim poslovima. Zaposlenom pripada otpremnina u skladu sa članom 158-160. Zakona o radu. To znači da je tuženi bio dužan da tužiocu isplati otpremninu, a nije tako postupio. „Izjava“ koju je tužilac dao direktoru tuženog 30.06.2010. godine, o dobrovoljnom odricanju prava na otpremninu je ništava jer se zaposleni ne može da odrekne prava na otpremninu, na osnovu odredbe člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Pravo na isticanje ništavosti se ne gasi, na osnovu odredbe člana 110. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo imajući u vidu da je odredbom člana 195. Zakona o radu, propisan rok od 90 dana u kom zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Suprotno tim navodima revizija tuženog, predmet ovog spora nije rešenje niti faktička radnja kojom je povređeno pravo zaposlenog, u smislu odredbe člana 195. Zakona o radu, već zakonitost „izjave“ o odricanju prava koga se tužilac, po zakonu, ne može da odrekne. Dakle, radi se o ništavoj izjavi koja je suprotna zakonu, pa ne postoji rok za isticanje ništavosti pošto se to pravo ne gasi.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da je tužiocu radni odnos kod njega prestao zbog povrede radnih obaveza, te da mu zbog toga ne pripada pravo na isplatu otpremnine. Suprotno tim navodima revidenta, tužiocu je, rešenjem tuženog broj .. od 26.07.2010. godine, ugovor o radu otkazan zbog toga što je usled ekonomskih i organizacionih promena (smanjen obim posla) prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima zaposleni radi, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova odnosno osposobljavanje za rad na drugim poslovima, na osnovu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, sa pravom zaposlenog na isplatu otpremnine. Pošto tuženi tužiocu otpremninu nije isplatio sledi da je u docnji pa je dužan da tužiocu isplati otpremninu i pripadajuću zakonsku zateznu kamatu, na osnovu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu. Zbog toga tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić