Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladislav Maletić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Putevi Srbije“ sa sedištem u Beogradu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1642/24 od 29.01.2025. godine, u sednici održanoj 25.06.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1642/24 od 29.01.2025. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1642/24 od 29.01.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 270/21 od 11.07.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za smenski rad, za period od 01.03.2018. godine do 19.02.2021. godine, isplati 284.754,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2022. godine do isplate, kao i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 17.08.2022. godine iznos od 78.762,26 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za prekovremeni rad, za period od 01.03.2018. godine do 19.02.2021. godine, isplati 61.561,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2022. godine do ispalte, kao i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 17.08.2022. godine iznos od 19.111,75 dinara. Stavom trećim izeke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za prekovremeni rad, za period od 01.03.2018. godine do 19.02.2021. godine, isplati još 1.621.462,80 dinara, sa pripadajućom obračunatom zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za rad na državni praznik, za period od 01.03.2018. godine do 19.02.2021. godine, isplati 5.194,86 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2022. godine do ispalte, kao i na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 17.08.2022. godine iznos od 1.448,57 dinara. Stavom petim itzreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postpka isplati 165.769,00 dinara, sa zakonskom zatetnom kamatom od izvršnosti presude do isplate. 

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1642/24 od 29.01.2025. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu tužbenog zahteva i u delu odluke o troškovima parničnog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu, Kolektivnog ugovora tuženog od 27.04.2011. godine, Pravilnika o radu tuženog od 17.04.2015. godine, Pravilnika o obavljanju poslova odseka za tehničke poslove i Ugovora i aneksa ugovora o radu tužioca kod tuženog, ocenjen je osnovanim tužbeni zahtev da tuženi tužiocu isplati razliku između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za prekovremeni rad, za period od 01.03.2018. godine do 19.02.2021. godine u iznosu utvrđenom iz nalaza i mišljenja sudskog vveštaka, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2022. godine do isplate i obračunatom zakonskom zateznom kamatom do 17.08.2022. godine, dok je po istom osnovu za veće traženje od dosuđenog tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Tužilac je u spornom periodu bio jedini električar na svojoj deonici i dežurao, osim subotom i nedeljom kada su njegova dežurstva bila redovna, i u vreme državnih praznika i drugih dana kada bi inače bio slobodan. Odluka u odbijajućem delu tužbenog zahteva je doneta nakon ocene nižestepenih sudova da dežurstvo ne predstavlja pravni osnov za uvećanu zaradu ni prema Zakonu o radu, ni prema opštim aktima tuženog, a da za vreme provedeno na dežurstvu u spornom periodu tužilac nije obavljao konkretan rad, te se dežurstvo ne može smatrati prekovremenim radom.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa je primenom člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese. (član 403. st.1.i 3.)

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 29.03.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude je 1.621.462,80 dinara. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, pa je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković