Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme posle više sukcesivno zaključenih ugovora o radu u periodu od 02.09.2013. godine do 01.09.2016. godine. Po svim ugovorima zaključenim u ovom periodu obavljao je poslove dostavljača. Svi zaključeni ugovori koji su decidno navedeni u nižestepenim odlukama su zaključeni zbog privremenog povećanja obima posla i izvršenja određenog posla. Rešenjem tuženog od 30.08.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos na poslovima dostavljača zaključno sa danom 01.09.2016. godine. Istog dana između stranaka je zaključen ugovor o radu radi obavljanja poslova poštara 1 počev od 02.09.2016. godine do povratka odsutnog zaposlenog na rad. S obzirom da se taj zaposleni vratio na rad 25.01.2017. godine tuženi je doneo osporeno rešenje kojim je konstatovano da tužiocu prestaje radni odnos na poslovima poštara 1. Tužiocu je navedeno rešenje dostavljeno 27.01.2017. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 24.03.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je zahtev tužioca za utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme neosnovan iz razloga što nije ispunjen uslov iz člana 37. stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05....75/14). Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 25.01.2017. godine, kako je to sam opredelio u tužbi, iako je uslov za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme nastupio ranije, zaključujući da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05....32/13). Tužilac je od 02.09.2013. godine do 01.09.2016. godine zaključio više ugovora o radu na određeno vreme za obavljanje istih poslova, odnosno zbog povećanja obima posla, bez prekida, zbog čega se svi ti ugovori imaju smatrati kao jedan. Kako je tužilac radio kod tuženog počev od 02.09.2013. godine, rok od godinu dana je istekao 02.09.2014. godine, te kako je protekom tog roka tužilac nastavio da radi na istim poslovima duže od pet radnih dana nastupio je uslov za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme u skladu sa odredbom člana 37. stav 4. Zakona o radu. Isti uslovi ispunjeni su i po izmenjenoj odredbi o maksimalnom trajanju radnog odnosa na određeno vreme kojom je predviđen rok od 24 meseca, imajući u vidu činjenicu da je tužilac nastavio da radi kod tuženog sve do 25.01.2017. godine, iz kojih razloga je poništio i rešenje o otkazu ugovora o radu, s obzirom da su svi ugovori o radu i rešenja o otkazivanju istih, doneti nakon isteka 12 meseci i pet radnih dana od zaključenja prvog ugovora od 02.09.2013. godine, ništavi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci; stavom 4. propisano je da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Za primenu citiranih zakonskih odredaba potrebno je imati u vidu da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori), imaju smatrati jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na istovrsnim poslovima, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od jedne godine. Za preobražaj radnog odnosa je dovoljno da zaposleni nastavi da radi nakon isteka zakonom propisanog roka, pri čemu automatski dolazi do preobražaja na osnovu zakona. Naime, radni odnos na neodređeno vreme je pravilo, a rad na određeno vreme je izuzetak. Zbog toga je Zakonom o radu ograničeno trajanje radnog odnosa kod istog poslodavca na istim poslovima na period od 12 meseci. U stavu 1. člana 37. Zakona o radu, propisano je da radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. U okviru tog roka može biti zaključeno više sukcesivnih ugovora, ali čim protekne navedeni rok, po završetku jedne godine rada (rad na istovrsnim poslovima), aktivira se pravilo o preobražaju, bez obzira na eventualno zaključenje novog ugovora, pa su se stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Dakle, za obavljanje određenih poslova može se više puta zasnivati radni odnos na određeno vreme, pri čemu ukupno trajanje po sukecisivnim ugovorima ne može biti duže od 12 meseci.

U konkretnom slučaju tužilac je u periodu od 02.09.2013. godine do 01.09.2016. godine, zaključio više ugovora o radu na određeno vreme, a u pitanju je period od tri godine neprekidnog rada, u kome je tužilac obavljao istovrsne poslove i primao zaradu za poslove dostavljača, pa je saglasno izloženom shvatanju o primeni člana 37. stav 1. i 4. Zakona o radu došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Preobražaj radnog odnosa na neodređeno vreme posledica je neprekidnog rada tužioca na istim poslovima kod tuženog, što ukazuje na stalnost njegove potrebe za obavljanje tih poslova. Time su se stekli uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u smislu napred citirane odredbe Zakona o radu. Zbog navedenog svi naknadno zaključeni ugovori o radu kao i rešenje o otkazu istih ne proizvode pravno dejstvo.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac je kod tuženog na određeno vreme radio počev od 02.09.2013. godine, rok od godinu dana je istekao 02.09.2014. godine, zbog čega je do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme došlo po završetku jedne godine rada tužioca (rad na istovrsnim poslovima) po samom zakonu, pri čemu navodi revizije da je nakon stupanja na snagu novelirane odredbe člana 37. stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05....75/14), poštovan rok o maksimalnom trajanju rada na oređeno nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost presuđenja. Stoga se neosnovano revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Kako je drugostepeni sud utvrdio da je tužiocu radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 25.01.2017. godine, a tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog od 25.01.2017. godine, to s obzirom da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pravilna je pobijana odluka i u delu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i reintegraciju, kao posledica utvrđenja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić