U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Milovanović, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za lečenje i rehabilitaciju „Niška Banja“ iz Niške Banje, čiji je punomoćnik Irena Stojadinović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 987/2021 od 13.05.2021. godine, u sednici održanoj 07.09.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 987/2021 od 13.05.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2405/19 od 23.11.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje prema tuženom, pa se ništi kao nezakonito rešenje broj ...-.../... od 09.05.2016. godine o otkazu ugovora o radu br. ...- .../... od 17.04.2003. godine. Stavom drugim izreke, obavezan je tužena da tužilji na ime naknade štete umesto reintegracije zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati 18 mesečnih zarada i to u iznosu od po 24.104,96 dinara, što ukupno iznosi 433.889,28 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 275.184,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 987/2021 od 13.05.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozovljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP-a.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 17.04.2003. godine, a obavljala je poslove ... – ... do 09.05.2016. godine kada joj je osporenim rešenjem broj ...-.../... od 09.05.2016. godine otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih i ekonomskih promena, a istim rešenjem utvrđena je visina otpremnine koja je isplaćena tužilji. Na osnovu Odluke Vlade RS o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“, br. 101/15), određen je limit ukupnog broja zaposlenih kod tuženog na 378 zaposlenih na neodređeno vreme. Tuženom su od strane Ministarstva zdravlja dostavljene Instrukcije od 06.01.2016. godine o proceduri sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koji pripadaju nemedicinskom kadru, a uz iste su dostavljeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih formirani od strane republičkih reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva. Tuženi je 30.01.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koje je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo, dalo saglasnost aktom od 25.02.2016. godine. Tuženi je 25.03.2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja „viška zaposlenih“ i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29.03.2016. godine doneo je Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „... – ...“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca (za 5 od ukupno 39 izvršilaca). Povodom ankete, tužilja se izjasnila da ne želi da joj radni odnos kod tuženog prestane sporazumno uz isplatu novčane naknade. Radna grupa tuženog je u periodu od 12.04.2016. godine do 21.04.2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila je bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen „viškom zaposlenih“ i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste. Tuženi je 22.04.2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja AA. U obrazloženju odluke navedeno je da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu. Za zaposlene na radnom mestu tužilje utvrđen je radni staž kod poslodavca i ukupan radni staž, prema kojim podacima je tužilja na dan 31.03.2016. godine imala ukupan radni staž od 31 godine, 10 meseci i 10 dana. Zaposleni kod tuženog za radno mesto tužilje su bodovani, njih 35-oro, s tim što tužilja nije bodovana. Nakon ove odluke, tuženi je doneo sporno rešenje od 09.05.2016. godine na osnovu koga je tužilji prestao radni odnos. Odlukom Ustavnog suda I Uz 244/15 od 30.06.2016. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, br. 81 od 05.10. 2016. godine, odredba člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 68/15), utvrđeno je da nije u saglasnosti sa Ustavom.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i odluke Ustavnog suda Uz 244/15, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za ništavost rešenja o otkazu ugovora o radu od 09.05.2016. godine uz zaključak da je rešenje nezakonito, jer tuženi nije u postupku utvrđivanja tužilje kao viška primenio sve kriterijume koje su reprezentativni sindikati u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije predložili, a rešenje ne sadrži jasne razloge o načinu na koji je tuženi utvrdio da je tužilja tehnološki višak.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 68/2015), a odlukom Ustavnog suda I Uz 244/15 od 30.06.2016. godine, utvrđeno je da odredba člana 20. ovog Zakona nije u saglasnosti sa Ustavom. Polazeći od odredbe člana 168. stav 3. Ustava koji predviđa da navedena zakonska odredba prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku RS, da postupak u ovoj pravnoj stvari nije pravnosnažno rešen, pravilno su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju zaključili da se zakonitost osporenog rešenja ne može ispitati primenom odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koja je proglašena neustavnom, a kako tuženi u postupku utvrđivanja tužilje kao viška zaposlenih nije primenio sve kriterijume koji su reprezentativni sindikati u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije usvojili i predložili, već samo primenu kriterijuma iz člana 2. kojim je predviđeno da će najpre prestati radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku od 2 godine od proglašenja tehnološkim viškom ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, to je povređeno pravilo postupka utvrđivanja viška zaposlenih. Stoga, u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi nije postupao u svemu prema odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu kada je tužilja oglašena „viškom zaposlenih“ primenom kriterijuma za ostvarivanja prava na starosnu penziju zbog čega nije bila podvrgnuta ni bodovanju, ni primeni drugih propisanih kriterijuma, te po oceni Vrhovnog kasacionog suda zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu je pravilan.

Pravilna je i odluka nižestepenih sudova zasnovana na odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu da se obaveže tuženi kao poslodavac da tužilji kao zaposlenoj isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, a prema uslovima iz ovog člana.

Pozivanje u reviziji na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3031/2020 od 10.03.2021. godine nije relevantno, s obzirom da nisu ispunjeni kriterijumi doneti na osnovu odredbe člana 20. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koja je proglašena neustavnom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić