Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3915/2022 od 18.01.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda, ispravljena rešenjem Višeg suda u Zaječaru od 18.11.2022. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava četvrtog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, sloboda i prava ličnosti isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2022. godine do isplate.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP jer se ne ukazuje na konkretnu zakonsku odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio a to je bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Bez uticaja su revizijski navodi o prekoračenju tužbenog zahteva jer se po članu 407. stav 1. tačka 5. ZPP, revizija može izjaviti samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, a prema članu 407. stav 2. ZPP ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 23.10.2014. godine, zaključenog sa pravnim prethodnikom tuženog. Aneksom broj 1 navedenog ugovora od 03.11.2017. godine tužilja (po zanimanju ... sa ... stepenom stručne spreme) je raspoređena na poslove i radne zadatke ... sa koeficijentom za obračun zarade 1,6662. Aneksom broj 3 ugovora o radu zavedenim kod tuženog 18.06.2020. godine, tužilja je premeštena na poslove i radne zadatke vrtlara sa koeficijentom za obračuna zarade 1,1349, dok je aneksom broj 4. ugovora o radu od 21.10.2020. godine premeštena na poslove održavanja higijene sa istim koeficijentom za obračun zarade. Tuženi je tokom juna 2020. godine (pogrešno označeno 2019. godine) usled nepovoljne starosne strukture zaposlenih i potrebe za zapošljavanjem mlađih ljudi, doneo odluku o merama upravljanja kadrovskim promenama br.3902 (zavedena kod tuženog 03.06.2020. godine) kojom se stimulišu stariji zaposleni za odlazak u prevremenu starosnu penziju o čemu su između ostalih i sa tužiljom vođeni pregovori, obzirom da je ispunila jedan od uslova, odnosno 40 godina staža osiguranja. Tužilja (koja bi za 4,5 godina ostvarila pravo na starosnu penziju) nije prihvatila predlog tuženog za odlazak u prevremenu penziju, nakon čega je aneksima ugovora o radu br. 3 i 4. premeštena na drugo radno mesto sa nižim koeficijentima za obračun zarade, kao i drugi zaposleni kojim je s obzirom na godine života predloženo prevremeno penzionisanje. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Boru P1. 117/20 od 01.04.2021 godine, u parnici između ovde tužilje i tuženog, poništen je aneks ugovora o radu br.3 kao nezakonit. Podnetom tužbom istom sudu u predmetu P1 160/20 između istih stranaka, traženo je utvrđenje ništavosti aneska br. 4 ugovora o radu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je u konkretnom slučaju u postupanju tuženog bilo diskriminatorskog ponašanja u odnosu na tužilju.

Odredbom člana 21. Ustava RS utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Država Srbija se svim tim pravnim aktima obavezala da svakome obezbedi potrebnu zaštitu u slučaju diskriminacije, kako bi pravo na jednakost zaista bilo praktično i delotvorno.

Zabrana diskriminacije lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, propisana je i članovima 18. do 23. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05...75/14). Članom 18. ovog zakona propisano je da je zabranjena neposredna ili posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Prema članu 20. istog zakona, diskriminacija je zabranjena po osnovu svih ličnih svojstava koja su nabrojana u članu 18. i to u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla; uslove rada i sva prava iz radnog odnosa; obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje; napredovanje na poslu; otkaz ugovora o radu. Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ 22/09), u članu 16. propisano je da je zabranjena diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Iz navedenih odredaba proizilazi da je diskriminacija pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica.

U konkretnom slučaju, svoj zahtev za utvrđenje diskriminacije tužilja je zasnovala na tvrdnji da je u procesu sprovođenja inicijative tuženog o stimulisanju starijih zaposlenih za odlazak u prevremenu starosnu penziju koju tužilja nije prihvatila, tuženi premeštajem tužilje na drugo radno mesto (sa znatno nižim koeficijentima za obračun zarade), prema njoj i drugim licima koja su se nalazila u istoj situaciji, postupao diskriminatorski po osnovu starosnog doba, s obzirom na njihove godine života kao ličnog svojstva. Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je na zaposlenom samo da učini verovatnim diskriminatorsko postupanje, a da tuženi u konkretnom slučaju nije sa uspehom dokazao u smislu člana 23. stav 2. Zakona o radu da nije bilo diskriminacije tužilje u odnosu na ostale zaposlene, a vezano za ostvarivanje prava na rad i prava iz radnog odnosa.

Naime, 16. stav 3. Zakona o zabrani diskriminacije propisano da se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana. Prema članu 22. stav 1. Zakona o radu, ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. Zakona o radu predstavljaju stvarni i odlučujući uslov za obavljanje posla i da je svrha koja se time želi postići opravdana.

Tuženi nije pružio dokaze da je premeštaj tužilje usledio zbog osobenosti određenog posla kod koga lično svojstvo lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov za obavljanje posla, kako u odnosu na poslove radnog mesta koje je obavljala pre premeštaja, tako i u odnosu na poslove novog radnog mesta i da je svrha koja se time želi postići opravdana.

Nesporno je da tuženi, kao i svi drugi poslodavci, može da propisuje uslove koje zaposleni treba da ispunjava za rad na određenim radnim mestima, kao i da se pri tome rukovodi potrebom bolje i efikasnije organizacije rada i profesionalnim standardima rada, imajući u vidu i stručna znanja, sposobnosti, veštine i druge kompetencije zaposlenog.

Međutim, ispunjenje uslova za prevremenu penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, što je po tim pravilima isključivo pravo zaposlenog, a čime je poslodavac motivisan da tužilji prestane radni odnos uz predložene stimulativne mere koje tužilja nije prihvatila, nakon čega je sproveo postupak premeštaja na druge poslove sa znatno nižom zaradom jeste diskriminatorski kriterijum kojim je izvršeno neopravdano pravljenje razlike, čime se dovodena u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene, a izvor te nejednakosti, odnosno osnov pravljenja razlike zasnovan je na ličnom svojstvu - starosnom dobu. S tim u vezi, suprotno navodima revizije, zakonski uslovi za ostvarenje prava na prevremenu penziju ne mogu se primenjivati protivno pravu radi čijeg ostvarenja su ustanovljeni i na štetu zaposlenih u čiju korist je takvo pravo priznato, a okolnost da tužilja nije prihvatila inicijativu poslodavca da joj prestane radni odnos samo na osnovu starosne dobi, nije opravdan razlog za premeštaj tužilje na poslove drugog radnog mesta.

Naime, premeštaj zaposlenog se objektivno i razumno zasniva na legitimnom cilju ako su sredstva za postizanje tog cilja odgovarajuća i potrebana i to ukoliko su povezane sa sposobnišću ili postupanjem zaposlenog ili zahtevima poslodavca iz ekonomskih i drugih razloga. U konkretnm slučaju premeštaj tužilje od strane poslodavca kao posledica njene određene starosne dobi nije zasnovano ni na jednom od tih osnova. Stoga, imajući u vidu proporiconalnost, neophodnost i prikladnost preduzetih mera, po oceni Vrhovnog suda tuženi poslodavac nije dokazao zbog čega nalazi da zaposlena do te mere nije mogla da nastavi sa radom na poslovima koje je obavljala pre premeštaja.

Sa iznetih razloga, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je u radnjama tuženog bilo diskriminatorskog postupanja jer je tužilja učinila verovatnim da je stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene i da je stavljanje u takav položaj u vezi sa njenim ličnim svojstvom po osnovu starosnog doba, a tuženi nije dokazao da takvo ponašanje nije bilo diskriminatorsko i da tužilji nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza. Osim toga, bez uticaja su navodi revizije kojima se ukazuje na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev1 34/2021 od 20.10.2021. godine jer se ne radi o istovetnoj činjeničnoj situaciji, a s obzirom na to da je u tom predmetu razlog za zaključenje aneksa ugovora o radu zasnovan na organizacionim promenama kod poslodavca usled izmene akta o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka. Zbog toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković