Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3681/21 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavo reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 262. ZPP, nije revizijski razlog iz člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu rukovodioca Odeljenja upravljanja prodajom region ..., Odeljenje upravljanja prodajom region ..., Sektor poslovanja sa stanovništvom i mikroklijentima do 04.01.2017. godine, kada je tužiocu prestao radni odnos po osnovu osporenog sporazuma o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, zaključenog između tužioca i tužene. Nakon dolaska na mesto predsednika izvršnog odbora tužene BB, od septembra 2016. godine, zaposleni i direktori regionalnih područja su bili pozvani da iznesu svoje primedbe u poslovanju tužene, kao i njihovo mišljenje o promenama koje su nastale nakon toga. Predsedniku izvršnog odbora tužene je dostavljen prigovor o načinu rukovođenja, upravljanja i poslovne komunikacije regionalnog direktora, ovde tužioca, koji je potpisan od strane sedam direktora ekspozitura tužene kojim su rukovodioci ekspozitura izrazili nezadovoljstvo načinom rukovođenja, organizovanja i upravljanja mrežom u okviru regiona ... od strane tužioca, a koji su se odnosili na komunikaciju koja je često prelazila granice profesionalne komunikacije, neprihvatanje tuđeg mišljenja i argumenata koje ekskalira ograničenje mogućnosti izražavanja, prekidanjem u razgovoru agresivnim ponašanjem, povišenim tonom i pretnjama, neredovno održavanje regionalnih sastanaka sa retkim, usputnim posetama ekspozitura bez agende, nedovoljne smernice u pojašnjenju radnih zadataka, nepravilna reakcija na zahtev za saglasnost za odstupanje putem mejla koje se odnose na procesuiranje zahteva klijenata i prebacivanje krivice na predlagača ukoliko dođe do zastoja u radu, nedovoljno poznavanje poslova koji se obavljaju u ekspozituri, rešavanje problema prebacivanjem problema u određene ekspoziture, selektivni pristup prilikom korišćenja kanala agenata prodaje u okviru regiona ..., predlaganje više otkaza i smenjivanja na nižu poziciju zaposlenih, što je stvorilo osećaj nesigurnosti i straha među njima, različit pristup prilikom organizacije pokrivanja neplaniranih odsustava unutar regiona, odlazak zaposlenih bez adekvatnog popunjavanja tih pozicija. Nakon toga, tužiocu je predložen sporazumni prestanak radnog odnosa od strane predsednika izvršnog odbora, koji je tužilac prihvatio, što je rezultiralo zaključenjem osporenog Sporazuma o prestanku radnog odnosa.

Kod utvrđenog, a sa pozivom na pravila iz člana 103., 60., 61., 65. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa pravilima iz člana 175. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoje razlozi ništavosti osporenog Sporazuma o prestanku radnog odnosa, s obzirom da sporazum nije u suprotnosti sa imperativnim odredbama, dobrim običajima i moralom, a predstavlja saglasnu volju tužioca i tužene. Prilikom zaključenja osporenog Sporazuma kod tužioca nije postojala mana volje, pa su odbili kako osnovni, tako i eventualni tužbeni zahtev.

Vrhovni sud nalazi da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Članom 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, propisano je da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca, a članom 177. ovog zakona, da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Članom 60. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi (stav 1.). Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica. Članom 61. istog zakona, propisano je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor, ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine, a člano 65. da ako jedna strana izazove zabludu kod druge ili je održava u zabludi u nameri da je tim navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju i ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Sporazum poslodavca i zaposlenog mora biti rezultat njihove podudarne volje, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. U konkretnom slučaju Sporazum o prestanku radnog odnosa od 26.12.2016. godine, zaključen je u pismenoj formi na osnovu člana 177. stav 1. Zakona o radu, sadrži sve zakonom propisane elemente, sporazum o bitnim elementima za radnopravni status tužioca, a u članu 4. Sporazuma je navedeno da je zaposleni pre zaključenja ovog Sporazuma obavešten o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti u skladu sa članom 177. stav 2. Zakona o radu i kao takav nije u suprotnosti sa imperativnim odredbama, dobrim običajima i moralu i predstavlja saglasnu volju tužioca i tuženog i nije ništav. Tužilac je Sporazum o prestanku radnog odnosa potpisao bez fizičke prinude i bez mane volje. Pokretanje postupka za zaštitu od zlostavljanja na radu protiv tužioca koje mu je stavljeno u izgled pre potpisivanja osporenog Sporazuma nema karakter pretnje podobne da izazove opravdan strah kod tužioca tako da on zbog toga zaključi Sporazum. Imajući u vidu godine života tužioca, činjenicu da je obavljao rukovodeće poslove sa visokom stručnom spremom ukazuje da je tužilac mogao da odbije da potpiše sporazum, da je morao znati da nije dužan da isti potpiše i da bez njegove pismene saglasnosti Sporazum ne može da proizvodi pravno dejstvo.

Revizijom se faktički osporava ocena dokaza, a pre svega iskaz tužioca i svedoka, a samim tim se osporava i utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Stoga je revizija tužioca odbijena i na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučno je kao u izreci.

Zahtev tužene za naknadu troškova postupka na ime sastava odgovora na žalbu i sudske takse na odgovor na žalbu, odbijen je, jer je drugostepenom presudom o tom zatevu odlučeno.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković