Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u potvrđujućem delu (stav prvi izreke), tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse niti potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu da je o pitanju naknade troškova prevoza tužilje u konkretnom slučaju odlučeno u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda donetim na sednici Građanskog odeljenja od 05.04.2016. godine. O zahtevu tužilje za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada (naknadi putnih troškova zbog obavljanja lekarske specijalizacije na relaciji Vršac- Beograd-Vršac) odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje prava lekara na naknadu troškova prevoza za vreme trajanja specijalizacije od mesta prebivališta do mesta gde obavljaju specijalizaciju i obaveze zdravstvene ustanove da im te troškove isplati. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava. Osim toga, tužena uz reviziju ne prilaže sudske odluke u kojima je o istom činjenično-pravnom pitanju odlučeno na drugačiji način. Iz navedenog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate putnih troškova podneta je 14.11.20022. godine. Tužilja je konačno opredelila tužbeni zahtev podneskom od 17.08.2023. godine i na ročištu održanom 13.10.2023. godine. Vrednost predmeta spora je 514.030,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković