U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u radnom sporu tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Aleksandar Kovač iz ..., protiv tužene BB Opštine Bečej, koju zastupa Opštinski javni pravobranilac te opštine, radi poništaja odluke i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2667/14 od 28.01.2015. godine, u sednici održanoj 14.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2667/14 od 28.01.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bečeju P1 1672/2012 od 25.02.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se poništi odluka upravnog odbora tužene br....-.../... od 05.09.2012. godine, kojom je tužiocu prestao radni odnos kod tužene, te da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju vrsti i stepenu njegove stručne spreme, prijavi ga na obavezno socijalno osiguranje i izvrši upis radnog staža u radnu knjižicu, te mu naknadi troškove postupka sa kamatom. Tužilac je obavezan da tuženoj isplati iznos od 70.500,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2667/14 od 28.01.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tač.2. i 3. ZPP, navodima revizije se određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je rešenjem Skupštine opštine Bečej od 17.03.2006. godine, imenovan za v.d. direktora tužene BB te opštine. Istoga dana tužilac i upravni odbor tužene zaključili su ugovor o radu radi obavljanja poslova funkcije v.d. direktora. Rešenjem Skupštine opštine Bečej od 01.08.2012. godine, imenovan je direktor tužene i određen je prestanak funkcije vršioca dužnosti direktora tužioca. Na osnovu tog rešenja upravni odbor tužene je doneo 05.09.2012. godine odluku da tužiocu prestaje funkcija vršioca dužnosti direktora tužene i da prestaje sa radom u toj organizaciji posle iskorišćenja godišnjeg odmora za 2012. godinu, zaključno sa 04.09.2012. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je radni odnos tužioca kao vršioca dužnosti direktora tužene turističke organizacije zasnovan na određeno vreme do imenovanja direktora te organizacije i da je prestao zbog isteka roka na koji je zasnovan, donošenjem rešenja skupštine opštine kao osnivača tužene o imenovanju direktora i prestanku funkcije vršioca dužnosti direktora. Nalazeći da je zakonito osporeno rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužiocu, nižestepeni sudovi su pobijanim presudama odbili tužbeni zahtev za traženu sudsku zaštitu.

Neosnovano se revizijom tužioca pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno pravno shvatanje nižestepenih sudova na kojem je zasnovana odluka o tužbenom zahtevu, kao i razloge kojima je obrazložena.

Tužilac je rešenjem Skupštine opštine Bečej, kao osnivača tužene turističke organizacije imenovan za vršioca dužnosti direktora tužene sa ovlašćenjem da tu funkciju obavlja do imenovanja direktora, u skladu sa odredbama člana 32. stav 1. tačka 9. Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, broj 9/02, 33/04 i 135/04), člana 31. stav 1. tačka 9. Statuta opštine Bečej, čl.8. i 17. Odluke o osnivanju tužene turističke organizacije i člana 12. Statuta tužene. Na osnovu odluke o imenovanju tužilac je sa upravnim odborom tužene istoga dana 17.03.2006. godine zaključio ugovor o radu u skladu sa odredbama člana 48. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, 24/05 i 61/05). Odredbe člana 48. Zakona o radu regulišu radnopravni položaj direktora, ali se njihova primena kao propisa opšteg karaktera jednako odnosi i na vršioca dužnosti direktora. Navedene odredbe o ugovoru o pravima i obavezama direktora, kao i druge odredbe Zakona o radu važe i primenjuju se u sadejstvu i uz primat posebnih propisa kojima je regulisan način izbora i mandat direktora i vršioca dužnosti direktora tužene turističke organizacije.

Ugovor o radu koji je tužilac zaključio sa upravnim odborom tužene radi obavljanja poslova vršioca dužnosti direktora tužene po svojoj pravnoj prirodi i sadržini ugovorenih obaveza predstavlja ugovor o radu zaključen na određeno vreme, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi. Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključivanje da je trajanje tog ugovora vezano za obavljanje funkcije vršioca dužnosti direktora tužene turističke organizacije, tako da je istek roka na koji je ugovor o radu zaključen vezan za odluku osnivača o imenovanju direktora tužene. S obzirom na sadržinu navedenih odredaba odluke o osnivanju tužene i statuta tužene, kao i Zakona o lokalnoj samoupravi, te odredaba Zakona o radu, tužiočev ugovor o radu koji je on zaključio sa tuženom prilikom stupanja na rad, povodom imenovanja za vršioca dužnosti direktora, nesumnjivo predstavlja ugovor o radu na određeno vreme i ne može proizvesti dejstvo ugovora o radu na neodređeno vreme u smislu člana 31. stav 2. Zakona o radu, kako to neosnovano u postupku i u svojoj reviziji ukazuje tužilac.

Donošenjem rešenja osnivača o imenovanju direktora tužene organizacije i prestanku funkcije vršioca dužnosti direktora tužiocu, nastupio je istek roka tužiočevog ugovora o radu i prestao je njegov osnov, zbog čega je osporena odluka tužene o prestanku radnog odnosa tužioca zakonito doneta u skladu sa odredbom člana 175. tačka 1. Zakona o radu. Navedenom odredbom propisano je da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan, tako da je deklarativnom odlukom tužene samo konstatovan prestanak tužiočevog radnog odnosa.

Iz rečenih razloga, formalni nedostaci u pogledu oblika u kojem je ta odluka doneta i njene sadržine, na kojima insistira tužilac, pozivom na odredbu člana 185. stav 1. Zakona o radu, koji ne ugrožavaju njenu suštinu i zakonitost, nemaju nikakvog značaja za drukčije presuđenje. Nedostatak pouke o pravnom leku u smislu poziva na mogućnost i vrstu pravne zaštite tužioca kao zaposlenog u odnosu na njegova eventualno povređena prava, ne utiču na drukčiju odluku o tužbenom zahtevu jer taj nedostatak apsolutno nije sprečio tužioca da pokrene postupak i traži adekvatnu zaštitu u blagovremeno pokrenutom sudskom sporu. Nezavisno od postojećih formalnih nedostataka pobijane odluke tuženog, tužilac je u punom obimu koristio svoje pravo na sudsku zaštitu u radnom sporu.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti razlozi koje revizijski sud uzima u obzir po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić