Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je preko punomoćnika izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), pa je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene na neodređeno vreme po Ugovoru o radu broj .../... od 01.06.2008. godine. Obavljala je poslove savetnika ... – ... u Ekspozituri ... . Aneksom ugovora o radu od 01.01.2013. godine, tužilja je raspoređena na poslove ... Ekspoziture u ... u regionalnom centru Kragujevac. Od 01.06.2013. godine, tužilja je raspoređena na poslove direktora Ekspoziture ... u regionalnom centru Kragujevac. Poslove ...je obavljala sve do 28.11.2013. godine, kada je rešenjem tužene broj ... od 28.11.2013. godine privremeno udaljena sa rada zbog osnovane sumnje da je u periodu od septembra do novembra 2013. godine nesavesno vršila poslove na koje je raspoređena. Stavljeno je na teret da je izvršila niz nedozvoljenih radnji i transakcija kojima je svog poslodavca izložila kako operativnom, tako i reputacionom riziku. Služba za ... izvršila je ... dana 28.11.2013. godine i 03.12.2012. godine i tom prilikom ustanovila da za 42 kredita nedostaje ugovorena dokumentacija, da od 27 kreditnih dosijea, 20 dosijea ne sadrže neispravne potvrde o zaposlenju i visini primanja, a da za 65 kontrolisanih kredita dosijea što predstavlja 28,76% kontrolisanih uzora, ugovorena dokumentacija ne sadrži potpis direktora Ekspoziture. Viziranja od strane zaposlenih nisu izvršena shodno internim aktima. Sistemi kontrole u Ekspozituri nisu adekvatno primenjivani. Zbog takvih propusta, a obzirom da je obavljala funkciju direktora, tužilji je stavljeno na teret da je izvršila povredu radnih obaveza nesavesnog vršenja poslova kojim putem je banku izložila operativnom reputacionom riziku, a navedene povrede su utvrđene u članu 7. stav 1. tačka 1. i 3. Pravilnika o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih u toku rada i materijalnoj odgovornosti zaposlenih od 22.12.2009. godine. Tužilja nije vršila neophodan nadzor nad radom zaposlenih kojim rukovodi, dozvolila je odobravanje kredita bez adekvatne i propisane dokumentacije, na osnovu blanko dobijenih potvrda i druge blanko i/ili nepropisne dokumentacije što sve predstavlja osnov za davanje otkaza o radu. Osim toga, određeni broj kredita bio je u statusu da su predloženi za odbijanje, ali je tužilja iste prevela u status „odobren“. Tužilja je izjavila da je naznačene kredite prevela u pozitivan status sa ciljem ispunjavanja plana. Kontrolu odobrenih kredita u ... su mogla da vrše i još dva zaposlena ... pored tužilje. Za to su bili ovlašćeni BB i VV.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je osnovano da je rešenje nezakonito, sa obrazloženjem da je uslov za prestanak radnog odnosa pored postojanja povrede radne obaveze neophodno i da je zaposleni povredu radne obaveze učinio svojom krivicom. Tužena nije dokazala koje konkretne aktivnosti je tužilja propustila da preduzme u svom radu kako bi sprečila nepravilnosti u radu ostalih zaposlenih i na osnovu čega bi bilo moguće oceniti tužiljin odnos prema učinjenim povredama radne obaveze. Stoga se ne može govoriti o postojanju samo objektivne odgovornosti direktora Ekspoziture, jer tužiljina krivica u vezi nesavesnog poslovanja nije dokazana, pa je usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda. Po nalaženju Apelacionog suda, prema članu 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...2/13) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako je zaposleni svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema tumačenju Apelacionog suda iz naznačene norme proizilazi da se otkaz ugovora o radu po osnovu povrede radne obaveze može dati ako su ispunjena dva uslova i to: da je povreda radne obaveze predviđena ugovorom o radu ili opštim aktom i da postoji krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze. Pravilnikom o radnoj disciplini, ponašanju zaposlenih u toku rada i materijalne odgovornosti zaposlenih u banci broj 110/14/38/09 od 22.12.2019. godine, članom 7. predviđeno je za zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu, ako svojom krivicom učini povredu radnih obaveza i to: neizvršavanje ili nesavesno nemarno vršenje radnih dužnosti i obaveza (tačka 1.) preduzimanje nedozvoljenih radnji, odnosno radnji koje banku izlažu operativnom i reputacionom riziku (tačka 3.) i ne pridržavanje nepoštovanja procedura radnih instrukcija i drugih pravila ili drugih pravila ili drugih internih dokumenata banke koje je uzrokovalo ili moglo da uzrokuje nastupanje štetnih posledica odnosno koje je izazvalo nastupanje operativnog ili reputacionog rizika ili štete za banku (tačka 14.). Dalje, po nalaženju Apelacionog suda, tužilja kao direktor Filijale je odgovorna za rad Filijale, stara se o imidžu Ekspoziture, kao i redovnom i blagovremenom sprovođenju obaveza odgovornih lica svoje Ekspoziture utvrđenim aktima banke. Prilikom izvršene kontrole, utvrđen je veliki broj nepravilnosti u radu ove Filijale, o čemu je sastavljen izveštaj 16.12.2013. godine. Tužilja, kao odgovorno lice bila je u obavezi da poštuje pravila poslovanja i da vrši odgovarajući nadzor i kontrolu nad radom Filijale, a što nije učinila. Veći broj kredita realizovan je bez potpisa direktora, što znači da nije vršena kontrola saglasno proceduri banke, te da stoga postoji odgovornost tužilje kao direktora Filijale. Tužilja je svesno svojom krivicom učinila povredu radne obaveze koje su joj osporenim rešenjem stavljene na teret iz kojih razloga je osporeno rešenje zakonito i isto je doneto pravilnom primenom odredbe člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu uz poštovanje procedure davanja otkaza propisanog članom 180. istog Zakona. Pri tome, Apelacioni sud nalazi da ne postoje pravno relevantne okolnosti koje bi isključile tužiljinu odgovornost za učinjenu povredu radne obaveze, s obzirom da je tužilja kao direktor Ekspoziture trebala da kontroliše rad svih zaposlenih, pa tako i savetnika, te se ne može pozivati na to da su učinjene nepravilnosti njihovi propusti, a ne njeno. Time što je imala poverenje u njihov rad ne oslobađa je odgovornosti za učinjene propuste. Ponašanje tužilje u vidu učinjenih propusta i nepravilnosti je suprotno standardu očekivanog ponašanja zaposlenih, pa je bez uticaja da li je i u kom iznosu nastala šteta za poslodavca, jer u ovom slučaju otkazni razlog postoji nezavisno od toga da li je usled istog poslodavac pretrpeo štetu ili ne. Za davanje otkaza dovoljno je da se dokaže postojanje jednog otkaznog razloga, odnosno bar jedne povrede radne obaveze, pa je bez uticaja činjenica da je tužilja dokazala u toku postupka da nije bilo nepravilnosti u njenom radu prilikom odobravanja kredita koji su bili u statusu „predložen za odbijanje“.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakvo stanovište Apelacionog suda je neprihvatljivo. Ovo iz razloga što se odgovornost tužilje ne može zasnivati samo na temelju objektivne odgovornosti. Odredbom člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona o radu je propisano koji su uslovi otkaza ugovora o radu. Prema toj odredbi da bi došlo do predstanka radnog odnosa neophodno je da su ispunjena dva uslova: propust u radu i postojanje krivice zaposlenog za učinjenu povredu. Tužena nije dokazala da postoji krivica na strani tužilje. Nije dokazala ni da je propustom tužilje nastupila šteta za tuženu, već se samo navodi da je sa postupcima tužilje tužena bila izložena operativnom i reputacionom riziku. Na temelju tih činjenica, a bez dokazane krivice i štete po tuženu, ne može se graditi pravni osnov i izvoditi zaključak da je tužilja odgovorna i da joj je opravdano otkazan ugovor o radu. Iz ovoga proizilazi da je Apelacioni sud pogrešno postupio kada je preinačio prvostepenu odluku.

Imajući u vidu napred iznete razloge, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci pod stavom 1.

Odluka o troškovima revizijskog postupka iz stava 2. izreke ove presude doneta je na osnovu člana 162. stav 2. ZPP i odnosi se na nužne troškove koji su opredeljeni u sadržini revizije tužilje, pri čemu je tužilji priznat iznos od 33.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, shodno važećoj AT.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić