U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Marković Rosić, advokat iz ..., protiv tuženog „NIS“ AD Novi Sad, čiji je punomoćnik Miodrag Vojnović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2440/20 od 06.10.2021. godine, u sednici održanoj 11.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2440/20 od 06.10.2021. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 151/19 od 28.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor kompenzacije istaknut od strane tuženog, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 14.04.2015. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 15.04.2015. godine pa nadalje sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne opredeljene iznose i dalje sve dok traju pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na dosuđene iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih, Filijala za Grad Beograd, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnom fondu za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Stavom petim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2012. godinu i na ime neiskorišćenih slobodnih dana u 2013. godini isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužilje kojim je osim dosuđenih iznosa od 18.453,00 i 73.813,76 dinara na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2012. godinu, tužilja tražila i 92.268,00 dinara po istom osnovu i odbijen je kao neosnovan zahtev za traženu zakonsku zateznu kamatu na taj iznos. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 698.249,50 dinara sa zakonskom zateznojm kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2440/20 od 06.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, u delu stava trećeg izreke koji se odnosi na isplatu počev od aprila 2015. godine zaključno sa avgustom 2017. godine, u stavu trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava trećeg kojim je obavezan tuženi na naknadu buduće štete tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade nakon avgusta 2017. godine i dalje, sve dok traju pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova nastalih po žalbi.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se tuženi poziva u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu referent za ... u RC ... od 08.06.2006. godine. Aneksom ugovora o radu od 16.05.2014. godine raspoređena je na poslove saradnik u Službi za ..., Odeljenje za ..., a rešenjem tuženog od 14.04.2015. godine otkazan joj je ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena, odnosno ukidanja poslova sistematizovanih u okvitu Službe za ... . Tužilja je osporila zakonitost navedenog rešenja, ističući da je doneto suprotno odredbi člana 188. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je tužilja tokom 2013. godine bila predstavnik sindikata, da se nalazila na listi zaštićenih sindikalnih aktivista po tada važećem Kolektivnom ugovoru tuženog, te da je na redovnim izborima od 15.10.2014. godine bila izabrana za člana Nadzornog odbora SO NIS TNG na mandatni period od pet godina, te da sindikalna organizacija NIS TNG predstavlja konstitutivni deo JSO „NIS“ AD.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji nije mogao biti otkazan ugovor o radu usled organizacionih promena kod tuženog zbog prestanka potrebe za njenim radom, jer je stavljena u nepovoljan položaj imajući u vidu da je u vreme donošenja osporenog rešenja tužilji trajao mandat člana Nadzornog odbora SO NIS TNG. Kako su usvojili tužbeni zahtev tužilje i poništili rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito, sudovi su zaključili i da je osnovan zahtev tužilje za vraćanje na rad, kao i za naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa 15.04.2015. godine do avgusta 2017. godine. Takođe, sudovi su zaključili da tužilji u traženom periodu nije omogućeno korišćenje godišnjeg odmora i ostvrenih slobodnih dana u 2012. i 2013. godini, usled njenog dodatnog angažovanja, pa su usvojili i tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora i slobodnih dana. Istovremeno, sudovi su odbili kompenzacioni prigovor tuženog i pravilno primenili odredbu člana 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 188. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljniji položaj zaposlenog zbog njegovog statusa ili aktivnosti u svojstvu predstavnika zaposlenih, članstva u sindikatu ili učešća u sindikalnim aktivnostima.

Odredbom člana 85. Kolektivnog ugovora tuženog zaključenog 17.04.2014. godine, predviđeno je da ovlašćenim predstavnicima reprezentativnih sindikata iz člana 84. stav 1. ovog ugovora, još po jednom izabranom predstavniku u organe reprezentativnog sindikata na svakih 100 članova, za vreme obavljanja, kao i godinu dana nakon isteka funkcije, ako postupaju u skladu sa zakonom i ovim ugovorom, ne može da se utvrdi prestanak potrebe za njihovim radom, proglase tehnološkim viškom ili da se na drugi način dovedu u nepovoljniji položaj.

Tačkom 6. Programa rešavanja viška zaposlenih od 23.03.2015. godine, predviđeno je da posebnu zaštitu od proglašenja viškom zaposlenih uživaju, između ostalog i ovlašćeni predstavnici sindikata, u skladu sa članom 85. Kolektivnog ugovora tuženog.

Prema Konvenciji MOR-a 135. o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i preporuci broj 143. o radničkim predstavnicima (odeljak III tačka 5), radnički predstavnici uživaju zaštitu od svakog štetnog postupka po njih posebno otpuštanja sa posla.

Suprotno navodima revizije, a imajući u vidu napred citirane odredbe, kao i utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda, osporeno rešenje od 14.04.2015. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena zbog ukidanja poslova koje je obavljala, doneto je protivno odredbi člana 188. Zakona o radu, člana 85. Kolektivnog ugovora i Konvenciji MOR, s obzriom da je tužilja 15.10.2014. godine izabrana na mandatni period od pet godina za člana Nadzornog odbora SO NIS TNG. Iz ovih razloga, tužilja, kao ovlašćeni predstavnik zaposlenih uživa zaštitu od otkaza zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za njenim radom.

Iz navedenog proizlazi da je odluka o prestanku radnog odnosa tužilji doneta suprotno odredbi člana 188. Zakona o radu, što je čini nezakonitom pa su je pravilno nižestepeni sudovi kao takvu poništili.

Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je i reintegracija zaposlenog na njegov zahtev, kao i naknada štete na ime izgubljene zarade, a sve shodno odredbi člana 191. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o radu, pa su pravilno sudovi obavezali tuženog da tužilju vrati na rad, da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade utvrđene nalazom veštaka i uplati pripadajuće doprinose.

Takođe, pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je tuženi obavezan da tužilji naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i slobodnih dana imajući u vidu da je tužilja radila u 2012. i 2013. godini, da je za drugi deo godišnjeg odmora za 2012. godinu, u trajanju od 25 radnih dana, doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, ali da ga tužilja nije iskoristila zato što je zbog potreba posla morala da radi po nalogu poslodavca, kao i da iz istih razloga u 2013. godini nije iskoristila ostvarenih pet slobodnih radnih dana. Za suprotno tuženi nije pružio dokaze.

Suprotno navodima revizije, pravilno je odbijen prigovor kompenzacije istaknut od strane tuženog, jer izjava tuženog o prebijanju nije data bezuslovno, već je uslovljena odlukom suda, odnosno do visine isplaćenog iznosa u sudskoj odluci, a što nije u skladu sa odredbama člana 336. i 337. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio, pa je primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Zahtevi tužilje i tuženog za naknadu revizijskih troškova su odbijeni, imajući u vidu da tuženi po reviziji nije uspeo, a da sastav odgovora na reviziju nije nužan trošak, iz kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić