U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ sa sedištem u Beogradu, koga zastupa Aleksandar Budalić advokat iz ..., radi isplate razlike zarade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/21 od 28.04.2021. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 1663/21 od 17.11.2021. godine, na sednici održanoj 03.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/21 od 28.04.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1663/21 od 17.11.2021. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 801/17 od 17.12.2018. godine, a zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, ODBIJA.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka od 82.007,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 801/17 od 17.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od marta 2014. zaključno sa januarom 2015. godine isplati pojedinačne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos od dana dospelosti do isplate, i da na navedene iznose nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist tužioca uplati pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.400,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/21 od 28.04.2021. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 1663721 od 17.11.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je označena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka, a tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove od 106.103,08 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka od 12.000,00 dinara, dok je stavom četvrtim izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o istoj raspravlja primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao posebnoj reviziji.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 31.12.2013. godine bio u radnom odnosu kod Privrednog društva „Kolubara Metal“ d.o.o., kada je ovo privredno društvo statusnom promenom pripojeno PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Odredbom člana 11. ugovora o pripajanju određeno je da je društvo sticalac kao poslodavac sledbenik dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca – poslodavca prethodnika, najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene – promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu. U periodu od januara 2014. do februara 2015. godine, poslodavac sledbenik je na osnovu Sporazuma zaključenog sa sindikatom utvrđivao posebnu cenu radnog sata za ogranak „Kolubara Metal“, u nižoj vrednosti od vrednosti cene rada određene za ostale zaposlene. Kod poslodavca sledbenika zaključen je nov Kolektivni ugovor u februaru 2015. godine. Potraživanje tužioca predstavlja razliku između zarade isplaćene tužiocu (prema utvrđenoj ceni radnog sata iz Sporazuma sa sindikatom) i zarade ostalih zaposlenih kod tuženog obračunate po višoj ceni radnog časa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tuženi bio u obavezi da godinu dana od pripajanja primenjuje Kolektivni ugovor kod PD „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci od 22.07.2012. godine. Ogranak „Kolubara Metal“ je poslovao sa gubitkom, te su u skladu sa članom 33. stav 3. naznačenog Kolektivnog ugovora zaključivani sporazumi kojima je utvrđivana vrednost radnog sata za Ogranak „Kolubara Metal“ i u skladu sa kojima je tužiocu obračunavana zarada. Kako je tuženi pravilno obračunao i isplaćivao tužiocu zaradu prema vrednosti radnog sata utvrđenog navedenim sporazumima, koji nisu osporeni i koji proizvode pravno dejstvo, prvostepeni sud je kao neosnovan odbio postavljeni tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužioca, preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtav za isplatu razlike zarade tužiocu. Po oceni drugostepenog suda pogrešno je primenjeno materijalno pravo, jer je prvostepeni sud zanemario da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrste ostvaren kod poslodavca, u smislu odredbe člana 104. stav 2. i 3. Zakona o radu. Tuženi nije mogao da primeni Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika i da sa ovlašćenim sindikatom zaključi sporazume o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ koji su u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama. Prema stavu drugostepenog suda poslodavac sledbenik je u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i zaključi novi kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta i na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon isteka godinu dana. Iz ovih razloga prvostepenu presudu je preinačio, a tužbeni zahtev tužioca usvojio.

Po oceni Vrhovnog suda ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 147. Zakona o radu, propisano je da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, dok je odredbom člana 150. istog zakona, propisano da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Po članu 104. stav 2. i 3. Zakona o radu, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Pod radom iste vrednosti se podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost, fizički i intelektualni rad.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ (koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu) predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

Polazeći od navedenih normi, pogrešno je drugostepeni sud ocenio da je tuženi trebalo da donese novi kolektivni ugovor i pre isteka godinu dana od promene poslodavca. Međutim, prema navedenim odredbama tuženi je bio u obavezi da najmanje godinu dana od pripajanja primenjuje kolektivni ugovor Privrednog društva „Kolubara metal“, što je on i učinio, a odstupanje od toga predviđeno je samo ukoliko pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili ako kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor, a što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Tuženi je vršio obračun zarade tužiocu prema vrednosti jednog radnog časa, utvrđenu sporazumima (čija izmena nije tražena, u smislu člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora) i u skladu sa opštim aktom poslodavca prethodnika i zakonom, a navedena odredba člana 33. KU je davala mogućnost da se vrednost radnog časa određuje u visini i u nižem iznosu od cene rada kod tuženog i to na osnovu sporazuma sa sindikatom. Suprotno stavu drugostepenog suda, nijednom odredbom zakona ili opšteg akta nije predviđeno da je tuženi trebalo da zaključi novi kolektivni ugovor pre isteka godinu dana (osim u zakonom navedenim slučajevima). Prema tome, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu razlike zarade, jer ta razlika nije posledica neopravdanog vrednovanja istog rada, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud, već je rezultat primene imperativnih normi.

Takođe, pravilno se revizijom ukazuje da drugostepeni sud nije utvrdio da su u konkretnom slučaju u pitanju zarade za isti rad, odnosno rad iste vrednosti, kod zaposlenih koji su preuzeti iz Privrednog društva „Kolubara metal“ i drugih zaposlenih kod tuženog, s obzirom da se tek nakon toga može primeniti navedeno načelo, odnosno garancija jednake zarade. Naime, čak i u situaciji kada svi zaposleni na poslovima nekog radnog mesta, obavljaju iste poslove, a ostvaruju različitu zaradu, to ne vodi nesumnjivom zaključku da je došlo do povrede principa jednake zarade za isti rad, već se ta tvrdnja mora i dokazati, jer zarada zaposlenog zavisi između ostalog i od radnog doprinosa zaposlenog, odgovornosti, kao i radnog učinka.

Iz navedenih razloga drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Tuženom su dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom na uspeh u postupku po reviziji, pa su obavezani tužilac da tuženom naknadi opredeljene troškove u iznosu od 82.007,00 dinara i to za sastav revizije 18.000,00 dinara i na ime sudskih taksi na reviziju 25.603,00 dinara i revizijsku odluku 38.404,00 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, važećoj AT i Zakonu o sudskim taksama. Tuženom nije priznato uvećanje troškova za 20% na ime PDV, jer njegov punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tuženog naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković