Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 1997. godine bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... u Odeljenju za ... . Stranke su 31.05.2016. godine zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim su utvrdile da je opštinsko veće kao nadležni organ tužene dalo saglasnost na novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je ukinuto tužiljino radno mesto, da je tužilja iskoristila godišnji odmor za 2016. godinu i da se tužilja izjasnila da prihvata prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade shodno odredbi člana 21. stav 4. tačka 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15, 85/15, 81/16) u visini 1/3 prosečne zarade u Republici Srbiji za mesec koji prethodi mesecu prestanka radnog odnosa prema podatku organa nadležnog za poslove statistike, uvećane za 30% za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru, jer je u trenutku prestanka radnog odnosa tužilja ostvarila 18 godina radnog staža, kao i da se sredstva za isplatu naknade obezbeđuju iz budžeta opštine. Tužilja je istakla da nije potpisala anketni listić, kojim bi dala saglasnost za prestanak radnog odnosa, a da je osporeni sporazum potpisala u zabludi, smatrajući da će ostvariti pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, ali kada je nakon toga od Službe saznala da joj to pravo ne pripada, da je tražila od tužene izmenu sporazuma, što je tužena odbila.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je nezakonit Sporazum o prestanku radnog odnosa od 10.06.2016. godine, te da se kao takav poništi, kao i zahtev da se tužena obaveže da tužilju vrati na rad.

Naime odredbom člana 21. stav 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15, 85/15, 81/16), propisano je da organizacioni oblik u kome postoji potreba racionalizacije broja zaposlenih na određenim poslovima u skladu sa preduzetim merama iz člana 7. stav 2. ovog zakona, dužan je da sprovede anketu među zaposlenima koji rade na poslovima za koje više ne postoji potreba ili na poslovima na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca, o njihovim namerama i spremnosti za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade. Stavom 3. tačka 1. istog člana propisano je da organizacioni oblik može da zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa sa zaposlenima iz stava 1. ovog člana koji su se izjasnili da prihvataju prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade, ako za radom navedenog zaposlenog prestaje potreba i uz isplatu novčane naknade, i to: u visini 1/3 prosečne plate, odnosno zarade zaposlenog isplaćene u poslednja tri meseca koja prethode mesecu prestanka radnog odnosa, odnosno u visini 1/3 prosečne zarade u Republici Srbiji za mesec koji prethodi mesecu prestanka radnog odnosa prema podatku organa nadležnog za poslove statistike, u zavisnosti od toga šta je za zaposlenog povoljnije, uvećane za 30%, za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru, s tim da ukupna visina novčane naknade ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti - za zaposlene kojima na dan prestanka radnog odnosa nedostaje više od dve godine do ispunjenja uslova za penziju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Stavom 4. istog člana propisano je da lice iz stava 3. tač. 1) i 2) ovog člana ne ostvaruje pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u skladu sa propisima o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Radni odnos tužilje kod tužene je prestao na osnovu njenog zahteva po kome je sačinjen Sporazum o prestanku radnog odnosa. Naime, u konkretnom slučaju tužilja i tužena su 31.05.2016. godine zaključile sporazum o prestanku radnog odnosa, kojim su utvrdile da je opštinsko veće kao nadležni organ tužene dalo saglasnost na novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je ukinuto tužiljino radno mesto, da je tužilja iskoristila godišnji odmor za 2016. godinu i da se tužilja izjasnila da prihvata prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade shodno odredbi člana 21. stav 4. tačka 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, jer je u trenutku prestanka radnog odnosa tužilja ostvarila 18 godina radnog staža, kao i da se sredstva za isplatu naknade obezbeđuju iz budžeta opštine. Okolnost da je osporeni sporazum tužilja potpisala smatrajući da će ostvariti pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, te da je naknadno od Službe saznala da joj to pravo ne pripada, ne može uticati na punovažnost zaključenog sporazuma između tužilje i tužene, jer su u trenutku zaključenja postojali svi zakonski uslovi za punovažnost. Sporazum o prestanku radnog odnosa treba da bude izraz slobodne i jasne volje ugovorača, a zaposleni mora da bude svestan njenog značaja i posledica. Tužilja je potpisala sporazum i na taj način je izrazila jasnu i slobodnu volju da joj radni odnos prestane, uz isplatu novčane naknade shodno odredbi člana 21. stav 4. tačka 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, a nije dokazala postojanje mana volje (zablude), u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor, ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a stranka koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Naime, ukazivanje tužilje da je u konkretnom slučaju smatrala da joj radni odnos prestaje na osnovu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru kojim je regulisan prestanak radnog odnosa zaposlenima koji su utvrđeni kao višak, odnosno neraspoređeni, uz isplatu otpremnine u visini koja se određuje u skladu sa zakonom kojim se uređuje njihov radno pravni status, na osnovu rešavanja viška zaposlenih, pri čemu zaposleni ostvaruju pravo na novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje, ne ukazuje na postojanje mana volje koji bi uticalo na punovažnost ovog Sporazuma, jer je u Sporazumu jasno označeno da se isti zaključuje na osnovu člana 21. ovog zakona, a propust tužilje, kao zaposlene, da se pre potpisivanja bilo kakvog ugovora upozna u celini sa sadržinom predstavlja očigledan primer izostanka dužne pažnje i ne može uticati na punovažnost Sporazuma. Imajući u vidu da pri zaključenju sporazuma o prestanku radnog odnosa nije bilo mana u pogledu volje ugovornih strana, pravilna je ocena nižestepenih sudova da sporazum nije rušljiv pravni posao zbog zablude primenom člana 61. Zakona o obligacionim odnosima, pa navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP). Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali ih nije posebno obrazlagao obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić