U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca D.K. iz B.J., čiji je punomoćnik M.R., advokat u B. i Ž.K., advokat u N.S., protiv tužene F.k.l. i k. F. A.D. iz T., čiji je punomoćnik S.D., advokat u N.S., radi isplate i po protivtužbi tuženog F. A.D. iz T. protiv D.K. iz B.J., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 980/15 od 27.05.2015. godine, u sednici veća održanoj 06.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca D.K. iz B.J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 980/15 od 27.05.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 2148/2013 od 26.02.2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu po osnovu neisplaćene naknade i nagrade iz ugovora o posebnom angažovanju broj 5461 od 09.09.1997. godine isplati: iznos od 405.612,06 USD sa domicilnom kamatom za period od 31.10.2006. godine do 24.12.2012. godine, a sa kamatom po stopi utvrđenoj Zakonom o zateznoj kamati za period od 25.12.2012. godine do konačne isplate; iznos od 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom počev od 26.12.2012. godine do isplate; iznos od 18.671,65 USD sa domicilnom kamatom za period od 31.10.2006. godine do 24.12.2012. godine, a sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati za period od 25.12.2012. godine pa do konačne isplate i da nadoknadi tužiocu sve troškove parničnog postupka, a sve u roku od osam dana. Drugim stavom izreke je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog F. A.D. T., te je utvrđeno da je ugovor o posebnom angažovanju zaključen 09.09.1997. godine između parničnih stranaka apsolutno ništav. Trećim stavom izreke je ukinuta privremena mera određena rešenjem tog suda od 26.03.2014. godine prema tuženom zabranom otuđenja i opterećenja nepokretnosti upisanih u listu nepokretnosti broj … K.O. T., te je naloženo RGZ Službi za katastar nepokretnosti T. da u katastru izvrši brisanje zabeležbe zabrane otuđenja i opterećenja na nepokretnostima bliže opisanim u izreci. Obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove postupka u iznosu od 319.500,00 dinara, u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom broj Gž1 980/15 od 27.05.2015. godine, preinačio rešenje o troškovima postupka, tako što je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka preko iznosa od 274.500,00 dinara, pa do dosuđenog iznosa od 319.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, a žalbu tužioca je u preostalom delu odbio i potvrdio pobijanu presudu prvostepenog suda. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je razmotrio reviziju tužioca na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/2014), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nisu učinjene bitne povrede parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1996. godine kao direktor opšteg sektora. Bio je rukovodilac zadužen za pravna i opšta pitanja na nivou preduzeća. Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je tekla parnica protiv ovde tuženog takođe u svojstvu tuženog po tužbi A.e. N.S. i tužioca P.h. N.S., radi isplate kupoprodajne cene za brusilicu u iznosu od 373.433,18 USD. U toj parnici tuženog je zastupao advokat. Parnica je bila veoma značajna za tuženog i nakon što je doneta prvostepena presuda na štetu tuženog između parničnih stranaka je zaključen ugovor o posebnom angažovanju 09.09.1997. godine u kome je tužilac posebno angažovano lice, odnosno punomoćnik u parnici, a tuženi je naručilac posla. Ugovor je potpisao u ime tuženog zamenik generalnog direktora M.M.. U skladu sa tim ugovorom tužilac je preuzeo rad na tom predmetu, pa je 06.04.1998. godine generalni direktor potpisao punomoćje kojim je ovlastio tužioca da zastupa tuženog pred sudom u tom sporu. Ovaj ugovor je lično sačinio tužilac, a u delovodnu knjigu tuženog je zaveden 09.09.1997. godine. Parnica pred Privrednim sudom je dovršena presudom Vrhovnog kasacionog suda broj Prev 38/12 od 01.08.2012. godine kojom je preinačena drugostepena presuda i tamo tužilac- protivtužena A. iz N.S. je obavezana da tuženom F. A.D. T. isplati iznos od 405.612,06 USD sa domicilnom kamatom od 31.10.2006. godine sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem na dan isplate. Tužilac je sačinio reviziju protiv drugostepene presude, ali je reviziju potpisao i overio pečatom advokat N.T. iz N.S. koga je generalni direktor za tu radnju ovlastio punomoćjem od 19.11.2011. godine. Kao rezultat tog postupka tuženi nikada nije platio kupoprodajnu cenu za brusilicu koja je ostala u njegovom vlasništvu te je i dalje koristi. Ugovorom o posebnom angažovanju od 09.09.1997. godine je bilo ugovoreno da u slučaju uspeha u tom privrednom sporu sva korist koja bude dosuđena tuženom pripadne tužiocu uključujući i troškove postupka. Tužiocu je radni odnos kod tuženog prestao 15.10.2013. godine na osnovu rešenja tuženog od 15.10.2013. godine otkazom ugovora o radu zbog učinjenih povreda radnih obaveza i zbog nepoštovanja radne discipline.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, a usvojio protivtužbeni na osnovu člana 11. stav 2. i 63. Zakona o radnim odnosima koji je važio u vreme zaključenja ugovora, pa je ocenio da ugovor nema dopušten osnov jer je protivan prinudnim propisima koji su regulisali da zaposleni sa poslodavcem zaključuje ugovor o radu koji nije samo akt zasnivanja radnog odnosa, već i akt uređivanja prava i obaveza zaposlenog i poslodavca, dok je viši nivo regulisan kolektivom ugovorom ili pravilnikom o radu kod poslodavca, a najviši opštim ili posebnim zakonom usklađenim za međunarodnim konvencijama. Ocenio je da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 17.07.1997. godine opis poslova radnog mesta koji je tužilac obavljao da radi najsloženije poslove iz delokruga rada sektora kao i da radi druge poslove po nalogu svog rukovodioca, te je na osnovu člana 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da ugovor ima nedopušten osnov čija je posledica ništavost ugovora. Takođe je ocenio da ugovor nije valjan ni zbog toga što nije potpisan od strane ovlašćenog lica i što taj ugovor prilikom privatizacije tuženog nije bio prijavljen Agenciji za privatizaciju s obzirom na visinu potraživanja iz ugovora.

Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da je postojala mogućnost zaključenja ugovora o posebnom angažovanju tužioca radi ugovaranja nagrade po osnovu ostvarenog uspeha u sudskom sporu vanrednim angažovanjem tužioca kao punomoćnika, jer za radno mesto tužioca nije bilo posebno predviđeno obavljanje poslova zastupanja u sudskim postupcima. Ocenio je da takav ugovor ne bi bio protivzakonit imajući u vidu pravilo iz člana 105. Zakona o radu prema kome se zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog, poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Međutim, zaključio je da ugovor o posebnom angažovanju jeste protivan prinudnim propisima i to odredbama člana 88. stav 1, člana 91. stav 1. do 3. i člana 95. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i to iz razloga što je zaključen u ime tuženog od strane lica koje nije bilo ovlašćeno za njegovo zastupanje – zamenika generalnog direktora M.M.. Obrazložio je da na osnovu izmena i dopuna Statuta tuženog od 22.11.1994. godine proizilazi da je isključivo u delokrugu generalnog direktora tuženog bilo da predstavlja i da zastupa tuženog, a u opisu poslova radnog mesta „zamenik generalnog direktora“, bilo je da u odsustvu generalnog direktora rukovodi preduzećem. Ocenio je da tužilac nije pružio dokaze da je M.M. imao posebno ovlašćenje generalnog direktora za zaključenje ugovora, niti da je taj sporni ugovor potpisao u odsustvu generalnog direktora kao ni da je sporni ugovor naknadno odobren (član 88. ZOO). Drugostepeni sud je ocenio da su u tom delu razlozi dati od strane prvostepenog suda pravilni, jer sporni ugovor ne proizvodi pravno dejstvo jer je apsolutno ništav pravni posao na osnovu člana 103.ZOO.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno primenio član 105. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005), koji je stupio na snagu znatno kasnije od vremena zaključenja spornog ugovora. Za ocenu punovažnosti ugovora, relevantan propis je onaj koji je važio u vreme kada je ugovor zaključen kao što je to pravilno zaključio prvostepeni sud, a to je Zakon o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'' br. 55/96 i 28/2001). Pravilno je prvostepeni sud cenio relevantne odredbe ovog zakona koje se tiču zarade (član 63. i 64b), a iz kojih odredbi ne proizilazi mogućnost da je tužilac mogao da zaključi sporni ugovor o posebnom angažovanju i da za sebe obezbedi dobit koja je ovim ugovorom predviđena. Ugovaranje nagrada, bonusa i slično je zakonski regulisano tek donošenjem Zakona o radu. U vreme kada je ovaj ugovor o posebnom angažovanju zaključen to nije bilo moguće. Tužilac je sve ove poslove oko zastupanja obavljao kao rukovodilac pravne službe, u okviru radnog vremena. Njegova funkcija je nalagala zainteresovanost da tuženi u toj parnici uspe, čiji je bio radnik i to na rukovodećem radnom mestu. Zaključen ugovor nije imao dopušten osnov (51.i 52. ZOO) pa je ništav prema članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključeni ugovor je ništav i zbog pravila sadržanog u članu 461. stav 2. ZOO kojim je propisano da je ništav ugovor kojim bi advokat ili koji drugi nalogoprimac kupio sporno pravo čije mu je ostvarenje povereno, ili ugovorio za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog njegovom nalogodavcu. Tužilac je za sebe ugovorio ne samo učešće u podeli iznosa dosuđenog u parnici već celu dobit koja je dosuđena tuženom u parnici.

Činjenica što je ugovor potpisan od starne zamenika generalnog direktora, i revidentovo dokazivanje tokom celog toka postupka da je zamenik bio ovlašćen da zaključi ugovor u ime tuženog i na čemu bazira i reviziju, je irelevantno jer je za ništavost ugovora dovoljan jedan razlog (nedopušten osnov). Tužilac inače u pretežnom delu revizije dokazuje suprotno stanovište o valjanosti ugovora i bazira to na činjenici da je zamenik generalnog direktora bio ovlašćen da ga zaključi. Osporava činjenično stanje i ocenu dokaza, a što ne može biti revizijski razlog prema članu 407. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema bitne povrede postupka u postupku pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP, kao što to revident tvrdi, a učinjene tako što nije usvojio tužiočev žalbeni razlog da je o protivtužbenom zahtevu odlučeno uz bitnu povredu postupka u vezi člana 95. stav 5. i člana 314. ZPP. Naime, tužilac dokazuje da je protivtužbeni zahtev tuženog usvojen na osnovu podneska koji nije mogao da bude prihvaćen od strane suda jer je podnet sudu 13. dana pre održavanja pripremnog ročišta od 02.06.2014. godine, a što je protivno prekluzivnoj obavezi propisanoj u odredbi člana 98. stav 1. i 5. ZPP. Iz spisa proizilazi da je tuženi 19.05.2014. godine podneo protivtužbu sa zahtevom da se utvrdi da je ugovor o posebnom angažovanju zaključen između parničnih stranaka ništav. Taj podnesak je dostavljen tužiocu na odgovor koji je i odgovorio na protivtužbu 25.06.2014. godine. Prvostepeni sud je na pripremnom ročištu rešenjem 02.06.2014. godine odredio spajanje postupka po tužbi i postupka po protivtužbi radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Članom 198. ZPP je propisano da tuženi može do zaključenja glavne rasprave da podnese kod istog suda protivtužbu ako je zahtev protivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom. Kako je protivtužba podneta pre, zaključenja glavne rasprave proizilazi da nema nezakonitog postupanja od strane prvostepenog suda, što je protivtužbu koja jeste u vezi sa ovom parnicom prihvatio i odredio spajanje postupaka po tužbi i po protivtužbi. Nema bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom koji je cenio ove žalbene navode tužioca i naveo jasne razloge zbog kojih ih nije usvojio.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.