U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat u ..., protiv tuženog Fabrika kotrljajućih ležajeva i kardana FKL DOO Temerin, čiji je punomoćnik Miloš Srećković, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 209/20 od 13.10.2020. godine, u sednici veća održanoj 23. septembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 209/20 od 13.10.2020. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1 209/20 dana 13.10.2020. godine kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1790/2018 od 03.10.2019. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da po osnovu vanugovorne odgovornosti za štetu koja je prouzrokovana krajnjom nepažnjom, nezakonitim i nepravilnim postupanjem od strane ... BB kao zaposlenog i organa tuženog, na radu i u vezi sa radom i u vršenju i povodom vršenja svoje funkcije zbog zaključenja ništavog Ugovora o posebnom angažovanju od 09.09.1997. godine, tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 5.000.000.00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, odnosno da tuženi tužiocu ustupi iznos od 5.000.000,00 dinara koji je tuženi dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta zbog zaključenja i ispunjenja ništavog Ugovora o poslovnom angažovanju od 09.09.1997. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, te je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 132.900,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude je tužilac izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/20), i odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji neosnovano ističe da je drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, navodima da je drugostepeni sud propustio da ceni žalbene razloge tužioca. Navedeno ne stoji, jer je drugostepeni sud činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda ocenio za pravilno i potpuno. Prema odredbi člana 396. stav 2. ZPP, kada presudom žalbu odbija, sud u obrazloženju presude neće detaljno da obrazlaže presudu kada prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, i primenu materijalnog prava. Naprotiv, pobijanom presudom drugostepeni sud analizirao je i utvrđeno činjenično stanje, i sa aspekta pravilnosti utvrđenja i izvedenih zaključaka od strane prvostepenog suda. U suštini, revident ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje od strane nižestepenih sudova, što prema odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljen revizijski razlog. Revident dalje navodi da je drugostepeni sud pogrešno smatrao da se ne radi o primarnom i eventualnom tužbenom zahtevu, već da se radi o jednom zahtevu za isplatu novčanog iznosa, dok je tužilac postavio dva različita zahteva koji se međusobno isključuju, po osnovu naknade deliktne štete i po osnovu sticanja bez osnova. Međutim, time se ne ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer navedeno ne bi moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude o postavljenim tužbenim zahtevima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ... koji je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1996. godine, na radnom mestu ..., a od 2000. godine na mestu ... . Do 2000. godine nije bio angažovan za zastupanje tuženog u sudskim postupcima, već je za te potrebe tuženi angažovao advokate. Ugovorom o posebnom angažovanju od 09.09.1997. godine, tužilac je posebno angažovan kao punomoćnik tuženog u parnicu koju je tuženi vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu od 1993. godine, po tužbi tužilaca Agrovojvodina eksport import Novi Sad i Pobeda holding Novi Sad, radi isplate kupoprodajne cene za brusilicu u iznosu od 373.433,18 USD. Ugovor je sačinio tužilac, a sa strane tuženog ga je potpisao ..., BB. Prema sadržini tog ugovora, u navedenoj parnici je doneta presuda u prvostepenom postupku na štetu tuženog, a gubitak spora bi doveo u pitanje dalje poslovanje tuženog, zbog visine tužbenog zahteva. Tužilac se prema ugovoru dodatno angažuje, van radnog vremena, uz korišćenje svih stručnih i drugih potencijala i uz punu ličnu odgovornost za zastupanje tuženog u tom sudskom postupku, koji se nalazio u fazi odlučivanja po žalbi. Ugovoreno je da će se smatrati da je tuženi uspeo u sporu ukoliko prvostepena presuda bude ukinuta u postupku po žalbi, i u nastavljenom postupku tuženi ne izgubi spor i ne bude obavezan da plati spornu brusilicu i ukoliko se spor reši poravnanjem po kome bi sporna brusilica bila stvljena na raspolaganje tužiocima u toj parnici, i ukoliko tuženi pre pravnosnažnog okončanja spora otkaže punomoćje tužiocu i tada tužiocu pripada naknada, odnosno nagrada po osnovu ostvarenog uspeha u sporu, i da je tuženi saglasan da na ime naknade i nagrade tužiocu pripadnu sve koristi koje sud dosudi tuženom pravnosnažnom presudom, a ukoliko tuženi ne bude u obavezi da plati spornu brusilicu, i ista ostane u vlasništvu tuženog, da u tom slučaju punomoćniku pripada i posebna nagrada za uspeh u sporu u visini od 5% od cene koštanja sporne brusilica. Utvrđeno je da je presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačena drugostepena presuda i Agrovojvodina Novi Sad obavezana da ovde tuženom isplati iznos od 405.612 USD sa domicilnom kamatom od 31.10.2006. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti. Tužilac je u svojstvu punomoćnika zastupao ovde tuženog u navedenoj parnici od 1997. godine, i u tom postupku sačinio je reviziju koju je potpisao advokat Nikola Tadić, ovlašćen punomoćjem da zastupa ovde tuženog u postupku po reviziji. Kao rezultat tog postupka, ovde tuženi nije platio kupoprodajnu cenu za spornu brusilicu i ista je ostala u vlasništvu ovde tuženog. Tužiocu naknada ugovorena Ugovorom o posebnom angažovanju od 09.09.1997. godine, nije isplaćena. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2148/2013 od 26.02.2015. godine je utvrđeno da je Ugovor o posebnom angažovanju zaključen dana 09.09.1997. godine – apsolutno ništav.

Tužilac zasniva tužbu na vanugovornoj odgovornosti za štetu, pozivom na odredbe člana 170. stav 1. i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, na navodima da je BB, ... tuženog, svojim postupanjem doveo do zaključenja ništavog ugovora, koji da nije zaključen tužilac ne bi trpeo štetne posledice, odnosno ne bi na sebe preuzeo izuzetno velike rizike i odgovornosti i dodatno se angažovao u zastupanju tuženog u privrednom sporu, što prema opisu njegovog radnog mesta nije bio njegov posao. Nezakonito i nepravilno postupanje ..., kao organa tuženog, je po revidentu uzrok zbog kojeg je kasnije u sudskom postupku utvrđeno da je Ugovor o posebnom angažovanju od 09.09.1997. godine apsolutno ništav, dok za uzroke ništavosti tužilac nije morao znati. U reviziji ponavlja da je pretrpeo štetu u visini neisplaćenih ugovorenih naknada i nagrada, jer mu tuženi nije isplatio ugovorene naknade i nagrade za postignut uspeh u sporu. Time je tuženi sprečio povećanje imovine tužioca kao savesne ugovorne strane prilikom zaključenja i ispunjenja svoje ugovorne obaveze iz predmetnog ugovora. Pozivom na odredbu člana 209. i 210. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, smatra da je tuženi dužan da tužiocu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta, po pravilima koja važe za slučaj sticanja bez osnova, konkretno da je tuženi postigao korist u vidu povećanja aktive u svojoj imovini tako što je predmetna mašina brusilica ostala u vlasništvu tuženog, iako nije plaćena, i time što je tuženom, u privrednom sporu po protivtužbi tuženog, pravnosnažno dosuđen iznos od 406.612,06 USD.

Prema takvom osnovu tužbenog zahteva proizilazi da tužilac traži da se tuženi obaveže da mu isplati onaj iznos koga bi tužilac ostvario na ime ugovorene naknade i nagrade, kao izmaklu korist, smatrajući da je tuženi odgovoran za zaključenje ništavog ugovora, iz koga nije ispunio svoje ugovorne obaveze prema tužiocu. Međutim, takvu korist tužilac zasniva upravo na ugovoru koji je apsolutno ništav, kako je utvrđeno pravnosnažnim sudskim presudama. Prema tome, tužilac dobitak u vidu ugovorene novčane naknade i nagrade iz takvog ugovora nije mogao osnovano očekivati, jer za takvu naknadu odnosno nagradu nema valjanog pravnog osnova. Prema tome, tužiocu ovaj vid naknade štete ne pripada, u smislu odredbe člana 155. stav 1. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, pa ni tuženi nema obavezu, po odredbi člana 170. stav 1. niti po odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, da tužiocu takvu štetu nadoknadi.

Tužilac smatra da ne samo da je trepeo štetu time što nije dobio onu naknadu, odnosno nagradu koju je ugovorio sa tuženim, ugovorom koji je ništav, već da je ispunjenjem tog ugovora sa strane tužioca, uvećana imovina tuženog time što je mašina brusilica, koja je bila predmet spora između tuženog i trećih lica, ostala u vlasništvu tuženog iako nije plaćena, i time što je u sporu između tuženog i trećih lica povodom te mašine, tuženom pravnosnažno dosuđen iznos od 406.612,06 USD. Međutim, nema osnova da tužilac od tuženog ishoduje isplatu traženog novčanog iznosa, po pravilima koja veže u slučaju sticanja bez osnova, na ime ustupanja onog što je tuženi dobio radnjom kojom je po tužioca prouzrokovana šteta, u smislu odredbe člana 209. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenom činjeničnom stanju spor između tuženog i trećih lica okončan je tako što su odbijeni tužbeni zahtevi trećih lica prema tuženom, a obavezana je Agrovojvodina AD Novi Sad da ovde tuženom isplati iznos od 405.612,06 USD. Time su razrešeni imovinsko-pravni odnosi između tuženog i trećih lica, kao strana u sporu, pa se ne može smatrati da je tuženi odbijanjem tužbenog zahteva protiv njega, ili usvajanjem svog tužbenog zahteva prema trećim licima, nešto dobio radnjom kojom je prouzrokovao štetu tužiocu. Prema tome, po takvom osnovu, tuženi nije u obavezi prema tužiocu na ispunjenje tužbenog zahteva na isplatu iznosa od 5.000.000,00 dinara.

To su razlozi zbog kojih su nižestepene odluke pravilne, a revizija koju je tužilac izjavio protiv drugostepene presude, neosnovana.

Sa tih razloga je revizija odbijena, primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić