Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u usvajajućem delu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na određeno vreme kod tuženog na poslovima ..., po osnovu ugovoru o radu od 17.08.2011. godine. Radio je u Alžiru, gde je sa ostalim zaposlenima tuženog radio na pripremama gradilišta. Radili su u pustinji, gde nema električne energije, zbog čega su za pokretanje agregata i svih ostalih mašina koristili dizel gorivo, koje im je stizalo u buradima težine oko 200 litara. Svi zaposleni, pa i tužilac su radili i fizičke poslove kao što je nošenje, istovar kontejnera, kačenje i slično. Tužilac je radeći poslove na betonskoj bazi, spornog dana 10.05.2012. godine, trebalo da sipa dizel gorivo u agregat i pokrene proizvodnju betona. Burad sa gorivom su bila na drvenoj platformi odakle je trebalo isto da preveze paletarom do agregata koji je bio udaljen oko 300 metara. Tužilac je dovezao paletar do drvene platforme na kojoj su se nalazila burad, spustio je viljuške od paletara na ivicu platforme da bi mogao lakše da navuče bure za gorivom. Platforma je delimično bila klizava jer je po njoj bilo kapljica rasutog goriva, zbog toga je vodio računa gde nogom staje, međutim, prilikom navlačenja bureta rukama na viljuške paletara, noga mu se iskrenula i izletela zbog težine bureta, usled čega se bure zaokrenulo i tužilac pao preko istog. Prilikom pada osetio je oštar bol u predelu kičme. Teško je ustao i seo u kamion iz kog nije mogao sam da izađe. Imao je jake bolove u predelu leđa zbog čega se obratio lekaru u Alžiru, ali kako isti nisu prestali vratio se u Srbiju, gde je lečen u bolnici u Užicu i upućen na dalje lečenje u Klinički centar u Beogradu gde je operisao kičmu u julu 2012. godine i nakon operacije je upućen na banjsko lečenje. Veštačenjem od veštaka neurologa dr. Vladimira Jagodića i ortopeda-traumatologa dr. Miroslava Jevrića utvrđeno je: da je tužilac kritičnom prilikom zadobio tešku telesnu povredu - pucanje perifernog vezivnog prstena međupršljanskog diska i ispadanje mekog jedra uz uklještenje desnog kičmenog živca S1; da su posledice trajne zbog oštećenja desnog mišića pregibača tabana, sa umanjenjem opšte životne aktivnosti od 15%, koja se ogleda u nemogućnosti propinjanja na prste desnog stopala, otežanog hoda naročito niz stepenice, nemogućnosti trčanja, sa značajnijim ograničenjima prilikom upravljanja motornim vozilima koje neprekidno može da traje najduže 20 minuta, kao i nesposobnost za fizička opterećenja, podizanje i nošenje tereta, zbog čega trpi ograničenja u svakodnevnim životnim aktivnostima, kao i da je period aktivnog i neprekidnog lečenja tužioca trajao 14 meseci i 13 dana od povređivanja, do 01.08.2013. godine; da je trpeo fizičke bolove jakog inteziteta u trajanju od 10 dana, srednjeg inteziteta u trajanju od 20 dana i slabog inteziteta u trajanju od 20 dana, s tim da se isti povremeno i dalje javljaju. Tužilac je usled povrede trpeo primarni strah jakog inteziteta u trajanju od 5 minuta, sekundarni strah jakog inteziteta u trajanju od 2 dana (strah od posledice i eventualnih komplikacija), kao i sekundarni strah srednjeg inteziteta u trajanju od 30 dana.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbama člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tač. 6. istog zakona. Drugostepeni sud je primenom člana 164. Zakona o radu i članova 154. stav 2., 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da je tuženi objektivno odgovoran za nematerijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo usled predmetne povrede zadobijene na radu. Tužilac je radio na pripremi gradilišta u pustinji, u specifičnim uslovima rada, koji poslovi po svojoj prirodi nose rizik od povređivanja. Da bi pokrenuo proizvodnju betona, tužilac je morao da preveze gorivo koje je dopremano u buradima, pri čemu tuženi nije osporio navode tužioca i saslušanog svedoka BB, da je u toj fazi radova na gradilištima tužilac za potrebe obavljanja poverenog posla vršio i prevoz buradi, koja je rukama navlačio na viljuške paletara i upravo prilikom utovara bureta sa gorivom je zadobio tešku telesnu povredu. Nema isključive krivice tužioca za nastalu štetu, jer tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da je tužilac samoinicijativno i neovlašćeno vršio utovar bureta, s obzirom da je to bilo u funkciji obavljanja posla koji je tužiocu poveren, a to je pokretanje proizvodnje betona. Drugosterpeni sud je ocenio da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan u odnosu na potraživanje naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti, imajući u vidu da je period aktivnog i neprekidnog lečenja tužioca trajao do 01.08.2013. godine, kada je umanjenje životne aktivnosti dobilo svoj konačan oblik, te da do podnošenja tužbe 24.12.2015. godine nije protekao trogodišnji rok zastarelosti. Potraživanje naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i strah je zastarelo u smislu odredbe člana 376. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 164. Zakona o radu, poslodavac je dužan da naknadi štetu zaposlenom koji pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Iz ove zakonske norme proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom, po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca.

Povredom na radu, u smislu člana 22. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, podrazumeva se povreda osiguranika koja se dogodi u prostornoj, vremenskoj i uzročnoj povezanosti sa obavljanjem posla po osnovu kog je osiguran, a koja je prouzrokovana neposrednim i kratkotrajnim mehaničkim, fizičkim ili hemijskim dejstvom, naglim promenama položaja tela, iznenadnim opterećenjem tela ili drugim promenama fiziološkog stanja organizma (udari i padovi) . Povredom na radu smatra se i povreda prouzrokovana na način iz stava 1. ovog člana, koju osiguranik - zaposleni pretrpi pri obavljanju posla na koji nije raspoređen, ali koji obavlja u interesu poslodavca kod koga je zaposlen (stav 2.).

Članom 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi. Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu.

U konkretnom slučaju, tužilac je radio na pripremi gradilišta u Alžiru u pustinji, u specifičnim uslovima rada, gde nema električne energije, zbog čega su za pokretanje agregata i svih ostalih mašina koristili dizel gorivo, koje im je stizalo u buradima težine oko 200 litara, te je tužilac za potrebe obavljanja poverenog posla (da bi pokrenuo proizvodnju betona), trebalo da bure sa gorivom utovari na paletar, kojom prilikom je zadobio tešku telesnu povredu kada mu se, prilikom navlačenja bureta sa gorivom na viljuške paletara, noga iskrenula i izletela, usled čega se bure zaokrenulo i tužilac pao preko istog.

Dakle, obavljajući opasnu delatnost i pomerajući bure sa gorivom koja se može smatrati opasnom stvari zbog svog oblika, težine i materijala, tužilac se povredio ispunjavajući svoje radne zadatke. U navedenom se ogleda i uzročno-posledična veza između obavljanja opasne delatnosti i rukovanja opasnom stvari i nastale štete, pa je pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pravilno ocenivši da potraživanja za ovaj vid štete nije zastarelo, jer je neprekidno lečenje tužioca trajalo do 01.08.2013. godine, kada je umanjenje životne aktivnosti dobilo svoj konačan oblik, pa do podnošenja tužbe 24.12.2015. godine nije protekao trogodišnji rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. ZOO.

Nasuprot navodima revizije, tuženi nije dokazao da je šteta uzrokovana isključivom radnjom tužioca kao oštećenog, ili trećeg lica koju nije moglo da predvidi, spreči ili otkloni, pa ne postoje okolnosti za isključenje od objektivne odgovornosti tužene na osnovu člana 177. stav 2. ZOO. Nisu osnovani revizijski navodi da je tužilac isključivo odgovoran za nastalu povredu jer utovor bureta sa gorivom na paletar nije u opisu njegovog posla i za isto nije imao izričit nalog. Tužilac je povredu pretrpeo prilikom izvršavanja poslova koje je obavljao kao deo svojih radnih zaduženja na svom radnom mestu, jer da bi pokrenuo proizvodnju betona, tužilac je morao da koristi gorivo koje je dopremano u buradima.

Revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno ocenio da ne postoji doprinos tužioca nastanku štete, ne utiču na dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete. Naime, dosuđeni iznos, i uz uvažavanje navoda da je tužilac svojim nepažljivim kretanjem po klizavoj platformi doprineo nastanku štete, svojom visinom ne odstupa od cilja da se oštećenom obezbedi zadovoljenje za duševne bolove koje trpi zbog umanjene životne aktivnosti, kvalifikovanog sumarno sa 15% trajnog umanjenja, za koji vid štete je pripadajuća naknada dosuđena u iznosu od 150.000,00 dinara.

Ni ostalim navodima revizije, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković