U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilja AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Jovana Ćulibrk, advokat iz ..., protiv tuženog „Alex Fashion“ d.o.o. Novi Sad, čiji je punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete umesto vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 452/21 od 14.04.2021. godine, u sednici održanoj dana 18.08.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 452/21 od 14.04.2021. godine u stavu prvom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužilja i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 197/2020 od 10.12.2020. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke.

OBAVEZUJU SE tužilje da tuženom na ime troškova postupka po reviziji isplate iznos od 18.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 197/2020 od 10.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbačena je tužba tužilja u delu zahteva kojim su tražile da se utvrdi da je rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog od ...2019. godnine o otkazu ugovora o radu tužilji AA iz ..., kao i rešenje tuženog od ....2019. godine ništavo, te da se isto stavi van snage, kao i da se utvrdi da je rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog od ....2019. godine kojim je otkazan ugovor o radu i tužilji BB iz ..., kao i rešenje tuženog od ...2019. godine ništavo, te da se isto stavi van snage. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati na ime naknade štete umesto vraćanja na rad iznos od 6 prosečnih zarada koje je tužilja ostvarila kod poslodavca, odnosno iznos od 155.232,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 06.12.2019. godine pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati na ime naknade štete umesto vraćanja na rad iznos od 6 prosečnih zarada koje je tužilja ostvarila kod poslodavca, odnosno iznos od 153.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 06.12.2019. godine pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezane su tužilje da tuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 79.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 452/21 od 14.04.2021. godine, stavom prvim izreke delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 197/20 od 10.12.2020. godine u odbijajućem delu i obavezan tuženi da na ime naknade štete umesto vraćanja na rad tužilji AA isplati 52.178,00 dinara, sa zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, a tužilji BB 78.267,00 dinara, sa zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 67.534,00 dinara, dok je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 79.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijena je žalba i potvrđena prvostepena presuda i to u delu kojim je odbačena tužba i odbijen zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad tužilje AA preko iznosa od 52.178,00 dinara do traženog iznosa od 155.232,00 dinara, a tužilje BB preko iznosa od 78.267,00 dinara do traženog iznosa od 153.750,00 dinara. Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu u odnosu na stav drugi, treći i četvrti izreke, usvojena je žalba tužilja i prvostepena presuda delimično preinačena u odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi da na ime naknade štete umesto vraćanja na rad tužiljama isplati i to AA 52.178,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, a tužilji BB 78.267,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 67.534,00 dinara dok je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 79.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijena je žalba i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba i odbijen zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad tužilje AA preko iznosa od 52.178,00 dinara do traženog iznosa od 155.232,00 dinara, a tužilje BB preko iznosa od 78.267,00 dinara do traženog iznosa od 153.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na stav prvi izreke kojim je usvojena žalba tužilja i preinačena prvostepena presuda, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/2014) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su bile u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... i to BB na osnovu Ugovora o radu broj ... od ....2017. godine, a AA na osnovu Ugovora broj ... od ...2017. godine. Rešenjima od ...2019. godine tužiljama su otkazani Ugovori o radu sa danom ...2019. godine. Prethodno, mesec dana pre otkaza Ugovora o radu tuženi je tužiljama uručio akt navodeći u istom da je potrebno da poboljšaju svoj radni učinak, a u suprotnom da će im prestati radni odnos, stim što prijem tog akta tužilje nisu potpisale. Tužiljama je otkazan ugovor o radu zbog neostvarivanja rezultata rada, odnosno nemanja potrebnih znanja i iskustva za obavljanje poslova na kojima su radile uz navođenje da im se Ugovor o radu otkazuje sa danom ...2019. godine. U obrazloženju istih tuženi je naveo da je na osnovu rada tužilja u prethodnom periodu utvrđeno da ne ostvaruju rezultate rada utvrđene Planom poslovanja i da nemaju potrebna znanja za obavljanje poslova, o čemu su prethodno upozorene, da su se stekli uslovi za davanje otkaza pri čemu su navedene činjenice i dokazi koji na to ukazuju i data im uputstva i rok za poboljšanje rada. Tužilje nisu poboljšale rad, niti su se izjasnile upozorenje u roku od 5 dana, te kako kod poslodavca nisu postojali drugi odgovarajući poslovi, poslodavac je primenom odredbe člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu doneo osporena rešenja o njihovom otkazu ugovora o radu. Tužilje su se po prijemu rešenja o otkazu ugovora o radu obratile svom punomoćniku koji je dana 17.12.2019. godine tuženom uputio opomenu pred tužbu i predočio saznanja do kojih su došle njegove stranke da je više od deset zaposlenih dobilo otkaz, pa razlozi navedeni u rešenju o otkazu tužilja su neosnovani, usmereni na izbegavanje zakonske obaveze plaćanja otpremnine, a da je reč o otkazu usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog. Po ovoj opomeni tuženi je pozvan da u roku od 8 dana rešenja o otkazu ugovora o radu stavi van snage, donese nova rešenja u skladu sa zakonom i stvarnim razlozima i utvrdi iznos otpremnine koja pripada tužiljama i rok za ispunjenje ove zakonske obaveze. U suprotnom, tuženom je predočeno da tužilje imaju ovlašćenje da pokrenu sudski spor za zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom. Po prijemu opomene dana 31.12.2019. godine tuženi je doneo dva nova rešenja iste sadržine, kojima je rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja od ...2019. godine stavio van snage i po dostavljanju istih punomoćniku tužilje su pozvane da se jave na rad 08.01.2020. godine. Punomoćnik tužilja elektronskim putem dana 03.01.2020. godine poslao je odgovor da su rešenja od 31.12.2019. godine „nelogična i neosnovana“ jer stranke nisu istakle zahtev za vraćanje na rad, obzirom da rad kod tuženog nije moguć, pa su dale predlog da im se umesto vraćanja na rad isplati naknada štete u visini tri prosečne zarade. Tužilje se nisu vratile na rad, a tuženi im nije isplatio naknadu štete, pa su tužilje 03.02.2020. godine podnele tužbu sudu sa tužbenim zahtevom za poništaj osporenih rešenja o otkazu ugovora o radu i naknadu štete umesto vraćanja na rad u isini 6 prosečnih zarada sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa počev od 06.12.2019. godine pa do isplate.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad nije osnovan, nalazeći da je tužiljama osporenim rešenjima od ...2019. godine tuženi otkazao ugovor o radu, a njihovim stavljanjem snage priznao nezakonito postupanje, te da rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja više nisu u pravnom prometu i da na njihovoj strani ne postoji više pravni interes za vođenje postupka za poništaj istih kao nezakonitih, zbog čega je u tom delu tužba tužilja pravilno odbačena zbog nedostatka pravnog interesa. Pri tom, pravilno zaključuje u ovom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu i da tužiljama umesto vraćanja na rad ne pripada pravo na isplatu naknade štete, jer nije utvrđeno da im je ugovor o radu bez pravnog osnova otkazan u pravnosnažno okončanom sudskom postupku, već je sam tuženi rešenja stavio van snage. Stavljanjem ovih rešenja van snage ista su prestala da proizvode pravno dejstvo, pa samim tim nisu ni ispunjeni uslovi u smislu navedenog člana Zakona o radu za isplatu naknade štete tužiljama umesto vraćanja na rad, zbog čega je odbijen isti kao neosnovan.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i obavezao tuženog da na ime naknade štete umesto vraćanja na rad tužiljama i to AA isplati 52.178,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, a tužilji BB 78.267,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.12.2019. godine pa do isplate, kao i da im nadoknadi troškove parničnog postupka, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova u iznosu od 79.000,00 dinara. Pobijanom drugostepenom presudom u delu koji se ne osporava podnetom revizijom, pravnosnažno je odbijena žalba tužilja i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbačena tužba i odbijen zahtev za naknadu umesto vraćanja na rad AA preko iznosa od 52.178,00 dinara, do traženog iznosa od 155.232,00 dinara i tužilje BB preko iznosa od 78.267,00 dinara, do traženog iznosa od 153.750,00 dinara.

Po nalaženju drugostepenog suda ukoliko volje odnosno saglasnosti za reintegraciju u radni odnos nema, zaposleni po samom zakonu ima pravo da umesto vraćanja na rad zahteva naknadu štete, a poslodavac je u obavezi da mu štetu naknadi i to u visini koju odmeri sud primenom odredbe člana 191. stav 5. a u vezi sa stavom 8. Zakona o radu. Polazeći od činjenice da je pre podnošenja tužbe rešenjima od 31.12.2019. godine tuženi rešenje o otkazu ugovora o radu tužiljama od ...2019. godine stavio van snage isti je na taj način iskazao svojevoljno priznavanje nezakonitog postupanja prema tužiljama, te kako tužilje ne zahtevaju vraćanje na rad, osnovano potražuju od tuženog štetu u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu. Drugostepeni sud zaključuje da u ovom slučaju osnov za naknadu štete umesto vraćanja na rad je nesporan, jer je to tuženi priznao donošenjem rešenja kojim je stavio van snage rešenje o otkazu ugovora o radu tužiljama. Visinu iznosa naknade štete koju tužilje potražuju drugostepeni sud je utvrdio na osnovu činjenice da tužilja AA u vreme presuđenja je imala ... godine, u radnom odnosu kod tuženog je provela 2 godine i 8 meseci i 15 dana, da nema izdržavanih članova domaćinstva, a za tužilju BB da u vreme presuđenja je imala ... godina staža, da je u radnom odnosu provela 2 godine i 10 meseci, da ima obavezu izdržavanja, zaključio da AA pripada naknada u visini 2 zarade koju je ostvarila u mesecu pre prestanka radnog odnosa (za novembar mesec u iznosu od 26.089,00 dinara, ukupno 52.178,00 dinara), a za tužilju BB pripada naknada štete u visini od 3 zarade koju je ostvarila u mesecu pre prestanka radnog odnosa (za novembar 2019. godine u iznosu od 26.089,00 dinara neto, ukupno 78.267,00 dinara) tako da je preko dosuđenog iznosa za AA od 52.178,00 dinara do traženog iznosa od 155.232,00 dinara odbio i za BB preko dosuđenog iznosa od 78.267,00 dinara do traženih 153.750,00 dinara odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakvo stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i na njegovo ponašanje i to: 1. ako ne ostvaruje rezultate rada i nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi, dok je odredbom člana 191. stav 1. istog Zakona propisano da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad da mu prizna naknadu štete i uplate pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Stavom 2. ove odredbe Zakona propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahtva da se vrati na rad, sud će na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, odnosno godina života zaposlenog, broja izdržavanih članova.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona, a kod utvrđenih činjenica da je osporena rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja od ...2019. godine, rešenjima od ...2019. godine tuženi stavio van snage, sledi da je postupajući na ovaj način ista isključio iz pravnog prometa i iz kog razloga više na strani tužilja ne postoji pravni interes za vođenje parnice za njihov poništaj. Dakle, rešenjima od 31.12.2019. godine rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja od ...2019. godine su postala ništava i kao takva ne proizvode pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u situaciji kada su osporena rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja stavljena van snage aktom samog poslodavca tužilje ne mogu sa uspehom zahtevati umesto vraćanja na rad isplatu naknade štete primenom odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu. Razlog, je što sud nije taj koji je u toku postupka utvrdio da su rešenja o otkazu ugovora o radu tužilja nezakonita, odnosno da su doneta bez pravnog osnova, jer je sam tuženi ta rešenja svojim aktom stavio van snage i isključio ih iz pravnog prometa i time su prestala da proizvode pravno dejstvo. Na taj način nema mesta primeni navedene odredbe Zakona o radu zbog čega je tužbeni zahtev tužilja u odnosu na potraživanja naknade štete umesto vraćanja na rad neosnovan.

Imajući u vidu sve izloženo pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiljama isplati naknadu štete umesto vraćanja na rad primenom kriterijuma iz člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 406. stav 1. ZPP, odlučeno je kao ustavu prvom izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi revizije u iznosu od 18.000,00 dinara za sastav revizije i troškovi parničnog postupka u iznosu od 79.000,00 dinara, a primenom Advokatske i Taksene tarife prema vrednosti spora.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić