Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1967/19 od 17.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bez zaključenog ugovora o radu počeo da radi kod tuženog 17.01.2012. godine, na poslovima ..., koje poslove je obavljao sve do oktobra 2012. godine. Uporedo sa tim poslovima, tužilac je od aprila 2012. godine, bez regulisanog radno-pravnog statusa i bez zaključenog ugovora o radu angažovan od strane urednika informativnog programa da obavlja poslove ... u ..., koje poslove je obavljao sve do 10.07.2013. godine. Radno mesto ... – ... predviđeno je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 21.09.2012. godine. U spornom periodu tužilac je radio kao ... – ... u redakciji ..., radio je ..., koji se emitovao ..., radio je u montaži i u pripremi priloga, a instrukcije za rad je dobijao po utvrđenom planu, koji su mu predstavljali urednici, od kojih je dobijao i konkretna zaduženja. Zarada mu je isplaćena do oktobra 2012. godine samo za poslove ..., a nakon tog perioda, dok je obavljao poslove ...., zarada mu nije isplaćena. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina potraživanja za sporni period.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca i utvrdili da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.10.2012. godine do 10.07.2013. godine, na poslovima ..., sa punim radnim vremenom i obavezali tuženog da tužiocu na ime naknade za zaradu, ishranu, regres za korišćenje godišnjeg odmora i troškova prevoza za period od oktobra 2012. godine zaključno sa 10.07.2013. godine isplati novčane iznose bliže navedene u izreci prvostepene presude, sa kamatom i obavezali tuženog da u korist tužioca za taj period, na iznose iz stava trećeg izreke uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijali za Grad Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zaključivši da je tužilac bez regulisanog radnog statusa u spornom periodu obavljao poslove ..., za koje je ispunjavao uslove, te da je stupanjem na rad na naznačene poslove bez zaključenog ugovora o radu zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, primenom člana 30, 31, 32, 104, 111. i 118. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepene presude donete pogrešnom primenom materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Tužilac tužbom podnetom poštom 10.09.2015. godine traži da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.10.2012. godine do 10.07.2013. godine na poslovima ..., sa punim radnim vremenom, te s tim u vezi naknadu na ime zarade, naknadu za ishranu u toku rada, naknadu na ime regresa i troškova prevoza, kao i da se obaveže tuženi da u njegovu korist uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijali za Grad Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Članom 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05), koji se ima primeniti u ovom slučaju, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, dok je stavom 2. propisano da rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Poštovanje roka za podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa je uslov za ostvarivanje sudske zaštite u radnom sporu. Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, gubitak prava na sudsku zaštitu ima za posledicu gubitak prava koje je tužbom trebalo da bude zaštićeno. Kada se pođe od navedenog i utvrđenog činjeničnog stanja, to za sada nije moguće pravilno primeniti navedenu zakonsku odredbu, odnosno nema uslova za ocenu blagovremenosti tužbe u smislu napred citirane odredbe člana 195. Zakona o radu, koju je tužilac podneo 10.09.2015. godine, s obzirom na to da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde bitnu činjenicu, a to je momenat saznanja tužioca kada mu je povređeno pravo na sticanje radno-pravnog statusa zaposlenog, a što je od uticaja na blagovremenost podnete tužbe, o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti. Od utvrđenja toga da li je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u traženom periodu zavisi ne samo osnovanost ovog zahteva tužioca, već i osnovanost zahteva tužioca za tražene naknade za sporni period, pa kako su nižestepeni sudovi propustili da prethodno cene blagovremenost podnete tužbe, to su nižestepene presude morale da budu ukinute, jer je radi ocene blagovremenosti podnete tužbe potrebno raspraviti kada je tužilac saznao za povredu prava.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je ukinuo nižestepene presude uz vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovno suđenje, primenom člana 416. stav 2. ZPP, s tim što će prvostepeni sud u ponovnom postupku, nakon što postupi po navedenim primedbama, oceniti blagovremenost tužbe i doneti zakonitu odluku o zahtevima tužioca.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić