Blagovremeno podnetom revizijom tužena pobija pravnosnažnu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom.

Pravnosnažnom presudom protiv koje je reviziju izjavila tužena, odlučeno je o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete kao posledice povrede na radu, odnosno povrede tužioca kao profesionalnog vojnika nastale u vršenju dužnosti u vezi sa vojnom službom, tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da se materijalna šteta ogleda u izostaloj naknadi zarade tužiocu za period od 01.04.2012. godine do 26.08.2013. godine.

U konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o izuzetnoj dozvoljenosti revizije tužene, obzirom na to da je sudska praksa u pogledu odlučivanja o ovoj vrsti tužbenog zahteva, ujednačena.

Stoga nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, niti postoji potreba za odlučivanjem o reviziji radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa, niti pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz iste zakonske odredbe stava 1. u vezi člana 386. stav 4. navedenog Zakona, na koju se revizijom neosnovano ukazuje, a na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. istog Zakona, zbog kojih se revizija može izjaviti, tužena u reviziji određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju nižestepenih sudova, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao profesionalni vojnik na osnovu ugovora o radu koji je zaključen 26.08.2010. godine, na vreme od tri godine počev od 01.09.2010. godine do 31.08.2013. godine, a mesto službovanja je pri VP ... .... Istog dana kada je tužilac otpočeo vršenje vojne službe kod tužene 01.09.2010. godine, povredio se i tom prilikom zadobio telesne povrede, o čemu je sačinjen izveštaj o povredi na radu 04.01.2011. godine. Nadležni organ tužene je naredbom od 09.12.2011. godine, odlučio da tužiocu, profesionalnom vojniku po ugovoru, prestane služba u Vojsci Srbije, iz razloga što je nesposoban za dužnost za koju je primljen u službu, saglasno članu 112. stav 2. tačka 1. Zakona o Vojsci Srbije. Prema razlozima nadležnog organa tužene izraženim u konačnom rešenju od 13.02.2012. godine u sprovedenom žalbenom postupku protiv navedene naredbe, proizilazi da je na osnovu mišljenja Više vojnolekarske komisije od 03.03.2011. godine, tužilac oglašen ograničeno sposobnim za službu u Vojsci Srbije, na jednu godinu – nesposoban za dužnost za koju je primljen u službu po ugovoru na određeno vreme, potvrđen mišljenjem Glavne vojnolekarske komisije pri VMA Beograd od 07.09.2011. godine. Zbog navedenog štetnog događaja, koji je povreda na radu tužioca, i prestanka njegove vojne službe, tužilac trpi materijalnu štetu u vidu neisplaćenih naknada zarada u iznosu od 335.449,00 dinara, a čiju visinu je utvrdio sud na osnovu osnovnog i dopunskog nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke od 04.10.2013. godine i 17.01.2014. godine.

Polazeći od činjenice da je tužilac povređen u vršenju dužnosti u vezi sa vojnom službom, u smislu člana 232. Zakona o vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 116/07, sa izmenama i dopunama), nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužena odgovorna za materijalnu štetu koju tužilac trpi u vezi sa štetnim događajem 01.09.2010. godine, saglasno članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 sa izmenama i dopunama), jer je u konkretom slučaju odgovornost tužene objektivne prirode, u smislu obaveze da snosi rizik obavljanja delatnosti. Kod takovog stanja stvari, drugostepeni sud je, pravilno ceneći dokaze u spisu na okolnosti materijalne štete koju tužilac trpi, našao da je visina štete 335.449,00 dinara.

Bez uticaja na materijalno pravo i odluku o tužbenom zahtevu, su revizijski navodi da je tužiocu već isplaćena nematerijalna šteta povodom istog štetnog događaja. Ovo stoga jer je šteta umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja, kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha, kako je propisano članom 155. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac je dokazao da postoji štetni događaj koji po svojim okolnostima vodi pravnoj pretpostavci o odgovornosti tužene po principu objektivne odgovornosti. Ove odgovornosti tužena se može osloboditi pod uslovima propisanim članom 177. istog zakona. Teret dokazivanja tih činjenica je bio na tuženoj, što ona nije učinila.

Ni ostali revizijski navodi ne dovode u sumnju odgovornost tužene da uspostavi materijalno stanje tužioca koje je bilo pre štetnog događaja uzimajući u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati, a to je izostala naknade zarade do isteka vremena na koje je zaključen ugovor o radu, saglasno članovima 185. stav 1. i 189. stav 1. navedenog zakona.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić