U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Vasić, advokat iz ..., protiv tužene „ProCredit Bank“ AD Beograd, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4676/17 od 15.01.2019. godine, u sednici veća održanoj 21.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4676/17 od 15.01.2019. godine, u stavu prvom izreke, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za ponoštaj rešenja o otkazu ugovora o radu.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4676/17 od 15.01.2019. godine u stavu drugom izreke, u delu kojim je odbačena kao nedozvoljena tužba kojom je traženo da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog o prestanku privremenog udaljenja sa rada.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 2207/12 od 13.03.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništi rešenje tužene o prestanku privremenog udaljenja tužioca sa rada doneto 02.02.2010. godine, kao i rešenje o otkazu ugovora o radu od 03.02.2010. godine. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad. Stavom trećim ireke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4676/17 od 15.01.2019. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 2207/12 od 13.03.2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu (stav 1. izreke) i u st. drugom. Ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i tužba odbačena u delu u kojem je traženo da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog o prestanku privremenog udaljenja tužioca sa rada (stav 2. izreke). Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati 54.000,00 dinara (stav 3.). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 282.000,00 dinara (stav 4. izreke). Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka (stav 5. izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je podneo reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 401. stav 2. tačka 5. u vezi čl. 420. i 441. i člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a da je nedozvoljena u delu kojim je odlučeno o poništaju rešenja o prestanku privremenog udaljenja tužioca sa rada.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud je pravilno i potpuno primenio odredbe procesnog zakona koje su bile od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud, tužilac je bio zaposlen kod tužene na radnom mestu tehničkog lica u Službi tehničkog održavanja, Direkcija ... po Ugovoru o radu br. ../06 od 15.11.2006. godine. Rešenjem tužene od 08.02.2009. godine, tužilac je udaljen sa rada do 02.02.2010. godine kada je rešenjem prestalo privremeno udaljenje, a rešenjem od 03.02.2010. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze utvrđene članom 16. Ugovora o radu – odbijanje da se povinuje usmenim pravilima, uputstvima ili direktnim naređenjima pretpostavljenih. Služba za tehničko održavanje u kojoj je tužilac radio, aktom tužene o sistematizaciji radnih mesta, smeštena je u Odeljenje administracije i neposredno odgovorno lice za tu službu je šef Odeljenja administracije, dok je neposredni tužiočev pretpostavljeni u toku rada bio rukovodilac Službe tehničkog održavanja. Dana 09.11.2009. godine, rukovodilac Službe tehničkog održavanja je održao sastanak i tom prilikom je obavestio zaposlene da će u narednom periodu, biti zaduženi da obavljaju dužnost pranja službenih vozila banke. Dana 30.11.2009. godine, tužilac je odbio da izvrši dužnost pranja vozila za prevoz predsednika upravnog odbora banke i isto je ponovio supervizoru tehničkog održavanja i pred šefom Odeljenja administracije, izjavom da može, ali da neće da pere službena vozila jer mu je to ispod časti, i da će, ako bude morao da izvrši taj zadatak, vozilo odvesti u perionicu da se tamo opere. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tužena je donela upozorenje iste sadržine kao rešenje dana 08.12.2009. godine, na koje se tužilac izjasnio, ne negirajući navode iz upozorenja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, budući da je tužilac odbijanjem da postupi po nalogu poslodavca, izvršio težu povredu radne obaveze utvrđenu članom 16. Ugovora o radu, zbog čega mu je zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu. Naime, po radnom nalogu poslodavca, tužilac je direktno odbio da opere službeno vozilo, što je na jasan i nedvosmislen način ponovio u razgovoru sa svojim neposrednim rukovodiocem i šefom Odeljenja administracije. Radni nalog se odnosio na sve zaposlene u Službi za tehničko održavanje objekata, pa i na tužioca koji je u toj službi bio zaposlen na poslovima tehničkog lica. Tužiocu, kao ni drugim zaposlenim licima, radni nalog nije bio upućen na način da ih omalovaži, ni iz razloga šikane, već u cilju racionalizacije i uštede, dakle iz opravdanih potreba poslodavca. U tim okolnostima, tužilac je bio dužan da se povinuje usmenim pravilima koja je postavio poslodavac, što je odbio, pa je nepoštovanjem pravila i neopravdanim odbijanjem konkretnog zadatka, svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu. Stoga nije od uticaja što poslovnu odluku tužene da poslove pranja vozila obavlja u sopstvenoj režiji, nije istovremeno pratila nova sistematizacija radnih mesta, jer ta okolnost u konkretnom slučaju ne utiče na zakonitost osporenog rešenja.

Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, tuženi nije dužan da tužioca vrati na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

U delu kojim je odbačena tužba, u odnosu na zahtev kojim je traženo da se kao nezakonito poništi rešenje tužene o prestanku privremenog udaljenja sa rada, revizija nije dozvoljena, jer se ne radi o sporu iz člana 441. ZPP - o sporu zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, kada je revizija uvek dozvoljena, zbog čega je revizija u tom delu odbačena.

Na osnovu čl. 413. i 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić