Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je shodno članu 441. u vezi sa članom 403. Zakona o parničnom postupku blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog potupka, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima postupka.

Tužioci su blagovremeno dostavili odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408 ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje i koje se suštinski odnose na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, koje bi dovelo u sumnju pravilnost revizijom pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, radnički savet i tadašnji vršilac dužnosti direktora pravnog prethodnika tuženog su protiv tužilaca podneli zahteve za pokretanje disciplinskog postupka. Tužiocu AA na teret je stavljena povreda radne obaveze zloupotreba službenog položaja, sa obrazloženjem da je prilikom uvoza 1.300 kg žice od legure nikla iz Švedske dana 17.06.1997. godine Narodnoj banci Jugoslavije dao netačne identifikacione podatke i podatke o obliku i nameni žice, realno namenjene ne sopstvenim proizvodnim potrebama firme već daljoj prodaji, zatim što je štetenim ugovorom 800 kg te žice posredstvom firme PP „Plamen“ Inđija, otuđio firmi DOO „Enels“ Bačka Palanka, te što je bez odgovarajuće komercijalne i tehničke dokumentacije izdao nalog za proizvodnju 11 komada alata i istoj firmi ih otuđio po ceni nižoj od tržišne. Po navedenom zahtevu od 13.11.1997. godine disciplinski organ je dana 17.11.1997. godine doneo rešenje kojim je tužilac oglašen krivim za sve povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret i on je obavezan da poslodavcu naknadi štetu u iznosu od 366.150,00 dinara. Prigovor tužioca izjavljen protiv navedenog rešenja je odbijen rešenjem donetim dana 26.12.1997. godine, kojim je potvrđeno rešenje od 17.11.1997.godine, posle čega je direktor poslodavca dana 12.01.1998. godine doneo rešenje kojim tužiocu prestaje radni odnos.

Disciplinski postupak protiv tuženog BB je pokrenut zahtevom od 04.11.1997. godine, kojim mu je stavljeno na teret organizovanje proizvodnje 11 komada alata i otprema 9 komada alata, za šta nije postojala komercijalna i tehnička dokumentacija, zatim pogrešna kalkulacija cene koštanja po predračunima od 21.01.1997. godine i 16.05.1997. godine, preuzimanje jednog koračnog alata za izradu parice po otpremnici broj 219 i fakturisanje niže cene koštanja firmi PP „Plamen“ Inđija od ukupno 366.150,00 dinara na dva računa. Tužilac je istog dana 04.11.1997. godine privremeno udaljen sa rada a po sprovođenju disciplinskog postupka rešenjem donetim dana 28.11.1997. godine oglašen je krivim za sve povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa i obavezan je da poslodavcu naknadi štetu u iznosu od 366.150,00 dinara. Tužiočev prigovor je odbijen rešenjem drugostepenog disciplinskog organa donetim dana 28.01.1998. godine, a rešenjem direktora poslodavca od 28.01.1998. godine tužiocu je prestao radni odnos.

U disciplinskom postupku pokrenutom protiv tužioca VV dana 11.11.1997. godine, istom je stavljeno na teret izdavanje naloga za izradu 500 komada oplata za kvarcne peći za kupca PP „Plamen“ Inđija iako za to nije izdat komercijalni i radni nalog tehničke pripreme, zatim neovlašćeno utvrđivanje i fakturisanje niže cene koštanja po dve narudžbenice od 27.08.1997. godine i 29.08.1997. godine i odobravanje rabata od 10%, čime je poslodavcu pričinjena znatnija šteta. Tužilac je dana 11.11.1997. godine privremeno udaljen sa rada, dana 26.11.1997. godine disciplinski organ je doneo rešenje kojim je tužilac oglašen krivim za sve povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, izrečena mu je mera prestanka radnog odnosa i obavezan je da poslodavcu naknadi štetu u iznosu od 26.018,50 dinara. Tužiočev prigovor je odbijen rešenjem drugostepenog organa donetim dana 28.01.1998. godine a radni odnos mu je prestao dostavljanjem rešenja direktora poslodavca od 28.01.1998. godine.

Krivični postupak vođen kod Opštinskog suda u Bačkoj Palanci, protiv tužioca AA okončan je pravosnažnom oslobađajućom presudom K 192/06 od 25.07.2007. godine, dok je u odnosu na tužioce BB i VV isti obustavljen rešenjem K 192/06 od 04.04.2007. godine usled odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

Saslušanjem tužilaca, ekonomsko finansijskim i tehnološkim veštačenjem nižestepeni sudovi su utvrdili da povredu radne obaveze iz člana 100. stav 1. tada važećeg Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog, identičnu povredama propisanim članom 101. stav 1. tačka 1, 2, 10. i 12. Zakona o radnim odnosima, tužioci nisu učinili, jer je celokupno njihovo delovanje u uslovima otežanog poslovanja na tržištu, opterećeno opštepoznatim teškoćama postojećim tokom poslednje decenije prošlog veka, bilo usmereno ne na sticanje lične koristi već na očuvanje proizvodnog procesa njihovog tadašnjeg poslodavca, te da radnjama koje su tada preuzimali i odlukama koje su bile rezultat razmatranja od strane radnih tela i nadležnih organa poslodavca, poslodavcu nije naneta nikakva materijalna šteta, iz kog razloga je tužbeni zahtev usvojen i sporna rešenja su poništena uz obavezu tuženog da tužioce vrati na rad.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, nižestepene odluke su donete uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Članom 101. Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog propisano je da se disciplinska mera prestanak radnog odnosa izriče za učinjene povrede radne obaveze iz člana 100. kolektivnog ugovora, ako radnik namerno ili iz nepažnje, činjenjem ili propuštanjem radnji prouzrokuje ili je mogao prozrokovati veću štetu, ugroziti ljude ili život ili zdravlje radnika, ili drugih radnih ljudi, ako time na drugi način otežava poslovanje preduzeća.

Članom 100. stav 1. tačka 1, 2, 3, 6. i 13. Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog, identičnim odredbama člana 101. stav 1. tačka 1, 2, 5. 10. i 12. Zakona o radnim odnosima, propisano je da povredu radne obaveze predstavlja neizvršavanje i nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje radnih i drugih obaveza, nezakonito raspolaganje sredstvima, necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada, zloupotreba položaja i prekoračenje datog ovlašćenjea i prouzrokovanje veće materijalne štete usled krajnje nepažnje ili namerno, koja povreda radnih obaveza su tužiocima stavljene na teret.

Članom 144. Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog propisano je da pokretanje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana saznanja za učinjenu povredu, odnosno istekom šest meseci od dana učinjene povrede, a kada povreda radne obaveze sadrži obavezu krivičnog dela pokretanje diciplinskog postupka zastareva istekom šest meseci od saznanja da je povreda učinjena, dok vođenje discplinskog postupka zastareva protekom šest meseci od saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno protekom jedne godine od kada je povreda učinjena. Članom 98. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96) važećim u spornom periodu, propisano je da pokretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od tri meseca od saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno u roku od šest meseci od učinjene povrede, a ako povreda radne obaveze sadrži obeležje krivičnog dela, pokretanje diciplinskog postupka zastareva protekom šest meseci od saznanja za povredu i učinioca, odnosno protekom roka zastarelosti za krivično delo, takođe nediscipllinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od učinjene povrede.

U odsustvu osuđujuće krivične presude nema mesta primeni člana 13. stav 1. Zakona o parničnom postupku niti rokova zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka zbog povrede radne obaveze sa elementima krivičnog dela, iz kog razloga je pravilno odlučeno kada je ocenjeno da je zahtev od 13.11.1997. godine za pokretanje disciplinskog postupka protiv tužioca AA za povredu učinjenu dana 01.08.1997. godine zastareo za razmatranje, odnosno da je isti podnet po proteku tri meseca od saznanja za navedene radnje. Za ostale povrede radne obaveze koje su tužiocima stavljene na teret, dokazima izvedenim shodno članu 229. stav 2. u vezi sa članom 228. ZPP i cenjenim doslednom primenom člana 8. ZPP, pouzdano je utvrđeno da nisu učinjene i da je sve što su tužioci tokom 1997. godine preduzimali u tada postojećim uslovima poslovanja bilo celishodno i u cilju održavanja bar postojeće renatabilnosti proizvodnje kod pravnog prethodnika tuženog. Osim toga, nijedan nalog dat radi proizvodnje ili prometa grejača i oplata za kvarcne peći, za uvoz žice za grejače i za ustupanje iste firmi iz Inđije sa kojom je tadašnji poslodavac tužilaca sarađivao, nije bio jednostrana odluka bilo kog tužioca, već rezultat konsultacija na nivou firme, koje prema rezultatima veštačenja provedenih shodno članu 259. ZPP za posledicu nije imao umanjenje imovine poslodavca, odnosno nanošenje materijalne štete istom.

Saglasno izloženom, neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na suprotno, sa kog razloga je primenom člana 414. ZPP odlučeno kao u pravom stavu izreke.

Primenom člana 154. stav 4. ZPP, drugim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka u visini naknade advokatu za sastav odgovora na reviziju, jer se ne radi o potrebnom trošku .

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković