Revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti. U nižestepenim rešenjima dati su razlozi o svim odlučnim činjenicama, koji nisu međusobno nejasni ni protivrečni, pa se neosnovano u reviziji tuženi poziva na povredu člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku.

Prema stanju u spisima presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1416/06 od 10.01.2007.godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati zaradu i drugih naknada iz radnog odnosa. Ova presuda doneta je na osnovu člana 377. ZPP, jer je tužilja podneskom dostavljenim sudu dana 09.01.2007.godine povuka tužbu uz odricanje od tužbenog zahteva. Tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o vansudskom poravnanju kojim se odrekla svih novčanih potraživanja prema tuženom na ime zarade koja je bila predmet tužbenog zahteva u tom sporu i preuzela obavezu da će se odreći postavljenog tužbenog zahteva uz prestanak radnog odnosa kod tuženog na dan potpisivanja ugovora o vansudskom poravnanju. (Ugovor o vansudskom poravnanju). Tužilja je dana 12.03.2015.godine podnela predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Za razlog za ponavljanje postupka saznala je dana 18.02.2015.godine, odnosno za odluku po Ustavnoj žalbi M.S. Ustavni sud Republike Srbije utvrdio je svojom odlukom Už br. 6784/12 dana 12.11.2014.godine povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad zajemčenu članom 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, te je predmet navedenog tužbenog zahteva utvrdio apsolutnu ništavnost tačke 3. ugovora o vansudskom poravnanju zaključenog između podnosioca ustavne žalbe S.M. i poslodavca AD Đ.S. dana 23.03.2010.godine, te i postupak po ustavnoj žalbi J.B., je Ustavni sud Republike Srbije svojom odlukom Už br. 2524/2009 od 22.02.2012.godine utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu utvrđene navedenim odredbama Ustava Republike Srbije i postavljeno pitanje važenja ugovora o vansudskom poravnanju zaključenog dana 29.01.2007.godine između M.S. i tuženog poslodavca AD Đ.S.. Smatra da se navedenim odlukama Ustavnog suda nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i da su prethodno označene odluke Ustavnog suda bile u ranijem postupku upotrebljene, bile bi od uticaja za donošenje povoljnije odluke za tužilju, odnosno sud ne bi doneo presudu na osnovu odricanja primenom člana 377. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o zahtevu kojima stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP). Tačnije u korpusu prava na rad propisanih članom 60. stav 3. Ustava Republike Srbije nalazi se i pravo na novčanu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa koje se niko ne može odreći. Uz predlog priložene su i fotokopije navedenih odluka Ustavnog suda Republike Srbije na koje se tužilja pozvala.

Tuženi je podneo odgovor na predlog za ponavljanje postupka u kome je naveo da navodi iz odluke Ustavnog suda ne mogu imati pravno dejstvo prema tužilji u ovom predmetu, jer se tužilja ne nalazi u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao podnosilac ustavne žalbe B.J. i M.S., jer je za tužilju doneta presuda na osnovu odricanja, te da se tužilja potpisivanjem ugovora o vansudskom poravnanju sa tuženim nije odrekla svojih prava potraživanja od tuženog zajemčenih članom 60. stav 4. Ustava, već je tužilja odustala od svojih novčanih potraživanja na osnovu odricanja, zbog čega je i doneta navedena presuda na osnovu odricanja, a ne na osnovu raspravljanja pred sudom. Iz navedenih razloga predložio je da se predlog tužilje za ponavljanje postupka odbije kao neosnovan.

Odredbom člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS2 br. 125/04 ...111/09) propisano je da postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti, ako je u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčenih Ustavom u parničnom postupku.

Prema članu 87. Zakona o Ustavnom sudu, ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepneih sudova da su bili ispunjeni uslovi da se dozvoli ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka primenom člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Tužilja se nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe J.B., po čijoj ustavnoj žalbi je Ustavni sud Republike Srbije utvrdio da je presudom Okružnog suda u Somboru Gž1 914/09 od 26.10.2009.godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, zbog čega je poništena ova presuda i naloženo nadležnom sudu da odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1 1347/06 od 10.06.2008.godine. J.B. i tužilja u ovom sporu tražili su svojim tužbama isplatu istovrsnih novčanih potraživanja po osnovu rada kod tuženog (regresa, razlike zarade, poreza i doprinosa). Tužilja se odrekla tužbenog zahteva što je imalo za posledicu donošenje presude na osnovu odricanja primenom člana 377. ZPP i odbijen je tužbeni zahtev u ovom sporu. Kao i podnosilac ustavne žalbe i tužilja je zaključila ugovor o vansudskom poravnanju sa istim poslodavcem. U toj situaciji činjenica što se tužilja odrekla tužbenog zahteva u ovom sporu ne znači da je tužilja u drugačijoj pravnoj situaciji u odnosu na podnosioca ustavne žalbe. Odricanje kao raspolaganje subjektivnim pravom po svojoj pravnoj prirodi se odnosi i na pravni posao i na procesnu radnju. Donošenjem presude na osnovu odricanja sud je postupio suprotno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je dozvoljeno raspolaganje stranaka suprotno članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Zabrana donošenja presude na osnovu odricanja iz člana 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi se na zahtev kojim stranke ne mogu raspolagati-raspolaganje stranaka koje je u suprotnosti sa prinudnim propisima i javnim poretkom i pravilima morala.

Kako se tužilja u ovom sporu nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, a odluka Ustavnog suda doneta u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca B.J. ima pravno dejstvo i prema tužilji, pa su nižestepeni sudovi pravilno dozvolili ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom donetom u ovom sporu i tu odluku ukinuli primenom člana 428. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Revizijom tuženog u pretežnom delu se ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 412. stav 4. a u vezi člana 405. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević, s.r.