U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitnu povredu odredabe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije bilo predmet ocene ovog suda, jer se radi o povredi koja se ne može smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu br. .. od 06.04.2015. godine na poslovima ... . Na osnovu Ugovora o zakupu poslovnog prostora i poslovnotehničkoj saradnji br. .. od 28.04.2015. godine, tužilac je Aneksom ugovora o radu broj .. od 26.10.2017. godine privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca „Tehnički pregled bezbednost plus“ d.o.o. Čamurlija. Tim aneksom ugovoreno je da mu miruju prava i obaveze iz radnog odnosa kod tuženog dok traju razlozi za njegovo upućivanje kod drugog poslodavca, za period od 27.10.2017. godine do 26.01.2018. godine, da tužilac ima pravo da se vrati na rad kod tuženog, a tuženi se obavezao da tužioca vrati na rad po isteku roka na koji je upućen. Tužilac je sa poslodavcem kod koga je upućen zaključio ugovor o radu broj .. od 26.10.2017. godine na određeno vreme za period od 27.10.2017. godine do 26.01.2018. godine radi obavljanja poslova radnog mesta „...“, sa kojim je 09.12.2017. godine zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa broj .. prema kome mu prestaje radni odnos kod ovog poslodavca sa istim datumom. Tužilac je u januaru 2018. godine više puta pokušavao da se vrati na rad kod tuženog i pri tom mu je iz kadrovske službe rečeno da mu vraćanje na rad nije dozvoljeno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 79. i 174. Zakona o radu ocenio da tužilac neosnovano zahteva vraćanje na rad kod tuženog budući da je zaključenim sporazum o prestanku radnog odnosa 09.12.2017. godine sa poslodavcem kod koga je bio upućen, izrazio volju da mu prestane radni odnos pre isteka roka na koji je zasnovan, nakon čega u prekluzivnom roku od 15 dana nije zahtevao da se vrati na rad kod tuženog poslodavca, zbog čega odbija tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prema stanovištu tog suda, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad s obzirom na to da je aneksom ugovora o radu ugovoreno da tužiocu miruju prava i obaveze iz radnog odnosa kod tuženog dok traju razlozi za njegovo upućivanje kod drugog poslodavca za period od 27.10.2017. godine do 26.01.2018. godine i da je istim aneksom ugovora predviđena obaveza tuženog da po isteku tog roka vrati tužioca na rad, pri tom imajući u vidu da tuženi nije sproveo postupak, niti je doneo rešenje o prestanku radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 174. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje, a najduže godinu dana. Sa poslodavcem kod koga je privremeno upućen na rad, zaključuje ugovor o radu na određeno vreme. U tom slučaju zaposlenom miruju prava i obaveze kod poslodavca koji ga je uputio na rad kod drugog poslodavca, sa pravom da se vrati na rad u roku od 15 dana, po isteku roka na koji je upućen, u skladu sa odredbom člana 79. stav 1. tačka 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Aneksom ugovora o radu od 26.10.2017. godine, zaključenog primenom odredaba člana 171. stav 1 tač. 3 i člana 174. Zakona o radu, jasno je ugovoren način i vreme ispunjenja obaveze tuženog poslodavca da tužioca vrati na rad, a koja se vezuje za istek perioda mirovanja prava i obaveze iz radnog odnosa tužioca. Zbog toga za ostvarivanje prava tužioca da nastavi da radi kod tuženog nije od značaja zaključen sporazum o prestanku radnog odnosa sa poslodavcem kod koga je tužilac bio privremeno upućen na rad, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Neosnovano tuženi u reviziji osporava način ostvarivanja predmetnog prava zaposlenog kod poslodavca. Naime, zakon ne propisuje obavezu zaposlenog da svom poslodavcu dostavi pisani zahtev za vraćanje na rad, već može i na bilo koji drugi način ili radnjom da manifestuje nameru da se koristi tim pravom, kao u konkretnom slučaju usmenim putem kod poslodavca i podnošenjem blagovremene tužbe. Osim toga, tužilac kome su mirovala prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, u radnom odnosu je kod tuženog poslodavca i istekom perioda mirovanja aktiviraju se prava i obaveze iz ugovora o radu, pri tom imajući u vidu da u konkretnom slučaju tuženi nije doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu primenom nekog od razloga propisanih članom 175. Zakona o radu. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić