U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Davor Jevremović, advokat iz ..., protiv tuženog „Kodar energomontaža“ DOO Beograd, čiji je punomoćnik Zoran Stojkov, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 58/18 od 10.01.2019. godine, u sednici održanoj 30.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 58/18 od 10.01.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 690/14 od 22.05.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi, kao nezakonito, rešenje tuženog od 30.12.2013. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, a da se tuženi obaveže da ga vrati na rad. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 149.250,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od 22.05.2017. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 58/18 od 10.01.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužeioca je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim i trećim izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 06.06.1994. godine. Aneksom ugovora o radu od 06.12.2011. godine raspoređen je na radno mesto ..., a Aneksom od 29.11.2013. godine rapsoređen je na radno mesto ... u Sektoru ..., iako u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog, od 01.10.2012. godine, ovo radno mesto nije sistematizovano, ali je obavljao poslove ... i ... . Rešenjem tuženog od 30.12.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, počev od 03.01.2014. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja tuženog, sudovi su utvrdili da je tuženi 29.11.2013. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je u Sektoru ... ukinuto radno mesto ..., dok radno mesto ... nije bilo sistematizovano ni ranijim Pravilnikom. Kako je tužilac jedini obavljao poslove na radnom mestu ..., to je doneto pobijano rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Pre donošenja rešenja o otkazu, tuženi je 03.12.2013. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je određeno da će u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom 40 zaposlenih, da su kriterijumi na radnim mestima na kojima je došlo do smanjenja broja izvršilaca – rezultati rada zaposlenih na tim radnim mestima, a da će zaposlenima, kojima nije moguće obezbediti ni jednu od mera predviđenih članom 155. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, biti otkazan ugovor o radu. Predlog Program rešavanja viška zaposlenih dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje i reprezentativnom sindikatu kod tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravnosnažnom odlukom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio poništaj rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa i da se tuženi obaveže da ga vrati na rad.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U konkretnom slučaju kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, a između ostalog i do ukidanja radnog mesta ... u Sektoru ..., koje poslove je obavljao tužilac, kao jedini izvršilac na tom radnom mestu.

Nastupanje tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, organizacija, načina poslovanja i struktura zaposlenih potrebnih za uspešno poslovanje, odnosno struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu.

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/05, ... i 54/09, koji je u tom periodu bio na snazi) propisuje postupak, koji se u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla primenjuje i određuje pravila koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, a koji je u konkretnom slučaju ispoštovan. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog, od 30.12.2013. godine, utvrđeni su poslovi za čijim je obavljanjem prestala potreba, pa je između ostalog ukinuto i radno mesto ... u Sektoru ..., na koje je bio raspoređen samo tužilac. Kako nije postojala mogućnost da mu se obezbedi premeštaj na druge poslove kod tuženog, a tužilac nije dokazao suprotno, odnosno da je postojalo radno mesto na koje je mogao biti raspoređen, to je osnovano doneto pobijano rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Za donošenje odluke kojom se tužilac oglašava tehnološkim viškom na ovom radnom mestu, nije bila potrebna primena unapred određenih kriterujuma, upravo iz razloga što je ovo radno mesto ukinuto. Kriterijumi se primenjuju samo u situaciji kada na određenom radnom metu dolazi do smanjenja broja izvršilaca, kada se ta lica stavljaju u konkurenciju i primenom unapred određenih kriterijuma se utvrđuje kome će od zaposlenih na tom radnom mestu prestati radni odnos. Imajući u vidu da je radno mesto tužioca ukinuto, to je bez uticaja što tuženi jeste vrednovao rad tužioca i kojom ocenom je ocenio njegov rad.

Pre otkaza ugovora o radu, tužiocu je utvrđena i isplaćena otpremnina, čime je ispoštovana i odredba člana 158. Zakona.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak sudova da su za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa tužiocu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u zakonito sprovedenom postupku, a što njegov tužbeni zahtev čini neosnovanim.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, ne postoji ni osnov za restituciju zaposlenog, odnosno za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev i u tom delu.

U skladu sa iznetim, a na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić