U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revident ukazuje. Nižestepena rešenja su jasna, obrazložena i neprotivrečna. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama.

U konkretnom slučaju, tužilac je 30.08.2006. godine podneo tužbu radi isplate razlike u zaradi i drugih primanja iz radnog odnosa (regresa, jubilarne nagrade, stipendija i uplate doprinosa). Kako je podneskom tužilac povukao tužbu i odrekao se tužbenog zahteva, pravnosnažnom delimičnom presudom na osnovu odricanja Opštinskog suda u Kuli P1 1547/06 od 13.02.2007. godine, tužbeni zahtev u ovom sporu je odbijen primenom čl. 337. Zakona o parničnom postupku. Naime, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o vansudskom poravnanju, kojim se odrekao svih novčanih potraživanja prema tuženom, koja su bila predmet tužbenog zahteva u ovom sporu, uz prestanak radnog odnosa kod tuženog na dan potpisivanja sporazuma.

Tužilac je 23.03.2015. godine podneo predlog za ponavljanje postupka iz razloga propisanih članom 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Naveo je da je za ovaj razlog za ponavljanje postupka saznao 26.02.2015. godine. Tada je saznao za odluku Ustavnog suda, donetu po ustavnoj žalbi S.M. - Už. 6784/2012 od 12.11.2014. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad iz čl. 32. stav 1. i čl. 60. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku i poništena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1490/12 od 11.06.2012. godine u stavu trećem izreke, a potom određeno da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv prvostepene presude. Takođe, u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca J.B., Ustavni sud je odlukom Už 2524/2009 od 22.02.2012. godine utvrdio povredu prava podnosioca na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad i socijalnu zaštitu iz čl. 32. stav 1, 60. stav 4. i 62. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku, koji je okončan pravnosnažnom sudskom odlukom Okružnog suda u Somboru Gž1 914/09 od 26.10.2009. godine i naložio tom sudu da ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude donete u tom sporu. Konačno, u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca D.V. Ustavni sud je odlukom Už 2542/2009 od 17.11.2011. godine utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad iz čl. 32. i 60. stav 4. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku po tužbi podnosioca, poništio presudu Okružnog suda u Somboru Gž1 952/09 od 30.10.2009. godine i naložio tom sudu da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude donete u tom sporu. Pritom, ovom odlukom je određeno da ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno članu 87. Zakona o Ustavnom sudu. Da su ova i druge odluke upotrebljene u ranijem postupku, to bi bilo od uticaja na donošenje povoljnije odluke za tužioca, odnosno sud ne bi doneo presudu na osnovu odricanja primenom čl. 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer se radi o zahtevu kojem stranke ne mogu raspolagati. (član 3. stav 3). Tačnije, u korpusu prava na rad iz čl. 60. stav 4. Ustava Republike Srbije nalazi se i pravo na pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kojih se niko ne može odreći.

Tuženi je podneo odgovor na predlog za ponavljanje postupka u kome je naveo da se podnosilac predloga ne nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao podnosioci ustavnih žalbi, pa navedene odluke Ustavnog suda ne mogu imati dejstvo i prema njemu. Za razliku od ovih podnosilaca ustavnih žalbi, tužilac u toku prvostepenog postupka nije nastavio da dokazuje svoje tvrdnje u vezi novčanog potraživanja, nego se odrekao tužbenog zahteva, zbog čega je i doneta presuda na osnovu odricanja. Naime, tužilac se nije odrekao prava na zaradu, već tužbenog zahteva da zahteva njenu isplatu. Iz ovih razloga predložio je da se predlog za ponavljanje odbije kao neosnovan.

Prema čl. 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku, postupak koji je odlukom suda pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti ako je u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku.

Prema čl. 87. Zakona o Ustavnom sudu, ako je pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda više lica, a samo neki od njih su podneli ustavnu žalbu, odluka Ustavnog suda odnosi se i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, ako se nalaze u istoj pravnoj situaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka primenom člana 422. stav 1. tačka 11. Zakona o parničnom postupku. Tužilac se nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i pomenuti podnosioci ustavnih žalbi, po kojima je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje, na pravičnu naknadu za rad i socijalnu zaštitu iz čl. 32. stav 1, 60. stav 4. i 69. stav 2. Ustava Republike Srbije, zbog čega su poništene pravnosnažne sudske odluke donete u drugom stepenu i naloženo nadležnim sudovima da ponovo odluče o žalbama podnosilaca ustavnih žalbi. I ova lica i tužilac u ovom sporu tražili su svojim tužbama isplatu istovrsnih novčanih potraživanja iz rada od tuženog (regres za korišćenje godišnjeg odmora, razlika zarade, uplata poreza i doprinosa). Za razliku od podnosilaca ustavnih žalbi, tužilac se odrekao tužbenog zahteva, što je za posledicu imalo donošenje presude na osnovu odricanja primenom čl. 337. ZPP i odbijanje tužbenog zahteva u tom sporu. Kao i podnosioci ustavnih žalbi, i tužilac je zaključio ugovor o vansudskom poravnanju sa istim poslodavcem. U toj situaciji, činjenica što se tužilac odrekao tužbenog zahteva, što nije slučaj sa podnosiocima ustavnih žalbi, ne znači da je tužilac u drugačijoj pravnoj situaciji u odnosu na njih. Odricanje, kao raspolaganje subjektivnim pravom, po svojoj pravnoj prirodi, odnosi se i na pravni posao i na procesnu radnju. Donošenjem presude na osnovu odricanja sud je postupio suprotno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, jer je dozvolio raspolaganje stranke suprotno članu 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Zabrana donošenja presude na osnovu odricanja iz čl. 337. stav 3. Zakona o parničnom postupku odnosi se na zahtev kojim stranke ne mogu raspolagati - raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Kako se tužilac u ovom sporu nalazi u istoj pravnoj situaciji, kao i pomenuti podnosioci ustavnih žalbi, odluke Ustavnog suda donete u postupku pred tim sudom imaju pravno dejstvo i prema tužiocu, pa su nižestepeni sudovi pravilno dozvolili ponavljanje postupka, okončanog pravnosnažnom presudom donetom u ovom sporu i tu odluku ukinuli primenom čl. 428. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U reviziji tuženog, u pretežnom delu, ponavljaju se žalbeni navodi, koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, koju prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu čl. 412. stav 4. u vezi čl. 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.