Rev2 1879/2022 3.5.9

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1879/2022
23.03.2023. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Kukureković, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Prištine, sa sedištem u Gračanici, koga zastupa Javno pravobranilaštvo Grada Priština, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 713/22 od 27.01.2022. godine, u sednici veća održanoj 23.03.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, pa se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 713/22 od 27.01.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 12/20 od 23.09.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 39.867,50 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 12/20 od 23.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.12.2017. godine do 01.01.2020. godine isplati iznos od 37.791,38 dinara, odnosno pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine za period od 01.12.2017. godine do 01.01.2020. godine, isplati iznos od 24.046,15 dinara, odnosno pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 70.475,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 55.500,00 dinara od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 713/22 od 27.01.2022. godine, prvostepena presuda je preinačena tako što je tužbeni zahtev i zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Gradskoj upravi za mesnu samoupravu i opštu upravu Grada Prištine u zvanju „...“. Rešenjem tuženog tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,85, sa uvećanjem koeficijenta za ostvareni radni staž, uvećan po osnovu složenosti i odgovornosti poslova za 1,20, tako da je ukupan koeficijent 10,05, uz utvrđen dodatak na platu u visini od 0,4% osnovne plate (minuli rad). Tako utvrđena zarada tužioca uvećana je za 50% po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena razlika između minimalne i osnovne zarade bez uvećanja po zaključku Vlade za sporni period od 50% koja iznosi 37.791,38 dinara i visina razlike zarade na ime tzv. „kosovskog dodatka“ koja iznosi 24.046,15 dinara. Veštak je navedo da prema drugoj vartijanti prikazani obračun razlike zarade koju je tužilac primio sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime “kosovskog dodatka” u odnosu na minimalnu zaradu potvrđuje negativnu razliku odnosno da je zarada koju je tužilac primio veća u odnosu na minimalnu zaradu u ukupnom iznosu od 269.991,78 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev usvojio i tuženog obavezao da tužiocu naknadi štetu u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, nalazeći da osnovna plata zaposlenog za puno radno vreme i standardni učinak ne može biti niža od minimalne zarade. Budući da je tužilac u spornom periodu ostvario i pravo na dodatak na zaradu shodno Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, koji je prema nalazu veštaka bio niži od propisanog, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada, sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. “kosovskog dodatka” po osnovu Zaključka Vlade pravilno obračunata i isplaćena u višem iznosu u odnosu na obračunatu minimalnu zaradu, sa uvećanjem po osnovu minulog rada. Po mišljenju drugostepenog suda, obezbeđenim sredstvima iz budžeta i isplatom u skladu sa Zaključkom Vlade tužiocu je isplaćena plata u visini minimalne zarade, pa tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. “kosovskog dodatka”. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. “kosovskim dodatkom” u spornom periodu je viša od minimalne zarade, ali je niža od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimačne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. S toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 39.867,50 dinara, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i troškovi sudske takse na reviziju u iznosu od 8.747,00 dinara i na odluku o reviziji u iznosu od 13.120,50 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskom taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić