Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos 24.03.2008. godine na određeno vreme, na poslovima ... u Domu zdravlja Leskovac, i bila je kod tuženog u kontinuitetu radno angažovana na osnovu više zaključenih sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, pri čemu su, nakon isteka svakog ugovora, doneta rešenja o prestanku radnog odnosa, sa ponovnim zaključivanjem novih, sve do 04.06.2019. godine. Prva četiri ugovora zaključena su na period od po tri meseca, zatim dva ugovora po osnovu zamene odsutnog zaposlenog do povratka sa porodiljskog odsustva (BB i VV), a počev od 16.03.2010. do 24.12.2012. godine, po osnovu zamene odsutnog zaposlenog GG do njenog povratka sa specijalizacije. Nakon toga, tuženi i tužilja su zaključili sukcesivno četiri ugovora na po 3 meseca, u periodu od 25.12.2012. godine do 24.12.2013. godine. Dana 24.12.2013. godine tužilja je zaključila novi ugovor o radu kojim je zasnovala radni odnos na određeno vreme do povratka sa odsustva DD, a nakon njenog povratka, naredni ugovor zaključuje 26.10.2015. godine na određeno vreme u trajanju od tri meseca, koji je produžavan više puta sa ukupnim trajanjem od 24 meseca, sve do 25.10.2017. godine. Nakon toga, tužilja je 26.10.2017. godine, zaključila ugovor o radu na određeno vreme radi zamene ĐĐ, do njenog povratka sa odsustva, sve do 04.06.2019. godine, kada je tužilji prestao radni odnos po rešenju tuženog od 05.06.2019. godine.

Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi ocenjuju da je prestanak radnog odnosa tužilje zakonit, te da nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Navedeno sa obrazloženjem da je tužilja u periodu od 26.10.2015. godine do 25.10.2017. godine obavljala poslove kod tuženog zbog potrebe posla, na osnovu četiri sukcesivno zaključena ugovora o radu na po tri meseca, a nakon toga u periodu od 26.10.2017. godine do 04.06.2019. godine radi zamene odsutnog radnika, te da nije nastavila da radi najmanje pet dana nakon isteka dve godine od zasnivanja radnog odnosa zbog potrebe posla, koji uslov je neophodan da bi došlo do preobražaja radnog odnosa, s obzirom da je tužilja nakon proteka roka od 24 meseca nastavila da radi kod tuženog pet radnih dana, ali radi zamene odsutnog zaposlenog, koji rad predstavlja okolnost koja isključuje preobražaj radnog odnosa.

Prema oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09), propisano je da se radni odnos zasniva za vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.).

Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine), propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.) propisano je da se ugovor o radu može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, da izuzetno od stava 2. ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Odredbom člana 175. tačka 1. istog Zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

Iz navedenog proizlazi da postoje dve situacije koje dovode do transformacije ugovora o radu na određeno vreme. U prvom slučaju radi se o situaciji da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ukoliko je zaposleni zasnovao radni odnos protivno odredbama u kojima zakon predviđa uslove i dozvoljene slučajeve zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Druga situacija koja dovodi do preobražaja nastupa u slučaju da zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen.

Prema pravilima iz citiranog člana 37. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.24/05...32/13) i noveliranim odredbama istog člana Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.75/14), do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme može doći u situaciji ako zaposleni neprekidno ili s prekidima radi duže od 12, odnosno 24 meseca, ali ne i u slučaju zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, u smislu člana 37 stav 4 tačka 1 Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.75/14). Radni odnos koji je zasnovan iz tog razloga može da traje i kraće i duže od 12, odnosno 24 meseca, ali ne duže od same odsutnosti zaposlenog, te u tom slučaju u vreme dok se menja odustni radnik ne može doći do preobražaja radnog odnosa jer postoji postoji izuzetak u smislu odredbe člana 37 stav 4 Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.75/14).

U konkretnom slučaju, tužilja je, u periodu od 26.10.2015. godine do 25.10.2017. godine, tačno 24 meseca radila kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, zbog izvršenja određenog posla, a zatim je sa tuženim zaključila ugovore o radu na određeno vreme radi zamene privremeno odustnog zaposlenog ĐĐ, do njenog povratka sa odsustva, sve do 04.06.2019. godine, kada je tužilji prestao radni odnos po rešenju tuženog od 05.06.2019. godine. Tužilja je i pre navedenog perioda sa tuženim imala zaključene ugovore o radu takođe radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog tuženi, kao i ugovore zaključene na određeno vreme u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, koji ukupno nisu bili trajanja dužeg od 12 meseci. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa jer tužilja nije nastavila da radi kod tuženog najmanje pet dana nakon isteka dve godine od zasnivanja radnog odnosa zbog izvršenja određenog posla. Okolnost da je tužilja nakon proteka roka od 24 meseca nastavila da radi kod tuženog i to sve do 04.06.2019. godine, ne utiče na ispunjenost zakonskih uslova jer je tužilja dalji rad obavljala po drugom osnovu, radi zamene odsutnog zaposlenog, koji je svrstan kao rad koji se može obavljati izuzetno mimo zakonskog ograničenja od 24 meseca, odnosno trajanje takvog radnog odnosa određeno je do povratka odsutnog zaposlenog na rad, kada je u konkretnom slučaju i nastupio prestanak tužiljinog radnog odnosa što je i konstatovano rešenjem o prestanku radnog odnosa na određeno vreme. Shodno tome, s obzirom da tužilja posle povratka odsutnog zaposlenog koga je zamenjivala nije nastavila rad kod tuženog narednih 5 dana, nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 37. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa.

Neosnovano se revizijom ukazuje da su ugovori o radu zaključeni suprotno odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu budući da su poslovi koje je tužilja obavljala poslovi za kojima je postojala trajna potreba. Naime, u članu 37. stavu 1. jasno se navodi da se ugovor na određeno vreme može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima, opravdanih rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja. Dakle, radi se o objektivnim kriterijumima čija se ispunjenost procenjuje u svakom konkretnom slučaju, te nije isključena mogućnost da to budu i stalni poslovi čiji je obim privremeno uvećan ili se javila potreba za njihovim obavljanjem u kraćem roku. U konkretnom slučaju poslovi koje je tužilja obavljala nisu ocenjeni kao poslovi koji ne ispunjavaju objektivne kriterijume za njihovo obavljanje na određeno vreme, niti je do takvog utvrđenja sud došao tokom postupka, pa se ne radi o zaključenju ugovora o radu suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme ni po tom osnovu.

Osim toga, s obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava, to se u odnosu na njega primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Navedenim zakonom, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br.108/13 – koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine) i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. ovog člana radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnoso drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Naime, tužilja je kod tuženog bila radno angažovan po ugovorima o radu na određeno vreme, u periodu kada on, kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme.

Iz izloženih razloga, nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužilji prestao radni odnos.

Imajući u vidu da je tužilji zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njen zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilja nije postigla uspeh u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković