Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1891/2024
19.09.2024. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Dobrile Strajina i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Milan N. Ranković, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva „Proleter“ AD Fabrika čarapa, Ivanjica, koju zastupa punomoćnik Nenad Stanković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2958/23 od 15.01.2024. godine, u sednici veća održanoj 19.09.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2958/23 od 15.01.2024. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovog suda u Ivanjici P1 2/20 od 06.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se poništi kao nezakontio rešenje tuženog Privrednog društva „Proleter“ AD Fabrika čarapa Ivanjica broj .. od 04.11.2019. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 04.11.2019. godine pa do vraćanja na rad isplati ukupan iznos od po 29.000,00 dinara mesečno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svake pojedinačne zarade u navedenom periodu pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 192.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2958/23 od 15.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužilje i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Ivanjici P1 2/20 od 06.04.2023. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan, zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj naknadi troškove žalbenog postupka. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan, zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilja da mu naknadi troškove žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu broj .. o 29.10.2012. godine, a aneksom ugovora o radu od 08.04.2019. godine tužilja je raspoređena na radno mesto radnik ..., dok su aneskom ugovora o radu od 05.09.2019. godine usklađena prava i obaveze u skladu sa odredbama Zakona o radu, a u cilju usaglašavanja odredbi svih ranije zaključenih ugovora i aneksa sa opštim aktima poslodavca. Rešenjem tuženog broj .. od 04.11.2019. godine tužilji je otkazan ugovor o radu broj .. od 29.10.2012. godine sa svim aneksima, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i isplaćena joj je otpremnina od strane tuženog u skladu sa ovim rešenjem u iznosu od 91.296,70 dinara.

U obrazloženju pomenutog rešenja je, između ostalog, navedeno da je tužiljino radno mesto ukinuto, te da poslodavac zaposlenoj nije mogao da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto. Donošenju osporenog rešenja, prethodilo je donošenje Odluke o ukidanju radnih mesta broj XHHHI-68/19 od 30.09.2019. godine i Odluke o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog broj XHHHI 69/19 od 30.09.2019. godine, kojima je smanjen broj zaposlenih kod tuženog i, između ostalog, ukinuto je radno mesto radnika ..., na kom je tužilja bila raspoređena. Navedeni akti objavljeni su na oglasnoj tabli tuženog i stupili su na pravnu snagu pre donošenja osporenog rešenja. Osim toga, tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih broj 431 od 31.10.2019. godine, kojim su utvrđeni razlozi za donošenje programa i ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslovi koje obavljaju, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazani ugovori o radu. Naveden Program dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama, koji su dostavili svoja izjašnjenja. Takođe, tuženi je uputio pozive Privrednom društvu „Tref Socks“ Ivanjica, Privrednom društvu „Tref Calze“ Ivanjica, Društvu za proizvodnju i trgovinu „Lider tex“ doo Ivanjica i SZR „Svila“ Arilje, da se pridruže naporima da se pronađe najbolje moguće rešenje za zaposlene, te da se ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj od radnih pozicija u okviru njihove kompanije, obrate društvu ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, ocenjujući da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom. Prema stanovištu sudova, deo autonomije poslodavca, koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima poslodavca, je i da vršenje određenih poslova organizuje od strane jednog ili više izvršilaca na način kako smatra da je to u njegovom najboljem interesu, uz obavezu poštovanja imperativnih zakonskih normi u pogledu zaštite prava zaposlenih, pri čemu nije u nadležnosti suda da ispituje i ceni celishodnost takvog postupanja poslodavca. Tuženi u konretnom slučaju nije postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, jer na poslovima koje je tužilja obavljala, a koji su opštim aktom tuženog ukinuti, nije zaposlio druga lica, već je vršenje dela tih poslova rasporedio na izvršioce drugih radnih mesta, sve u skladu sa pravom poslodavca da prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinačnih poslova. S obzirom da je tužiljino radno mesto mesto ukinuto, poslodavac nije bio u obavezi da primeni kriterijume radi odlučivanja ko će od zaposlenih biti proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba.

Vrhovni sud smatra da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05....95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama člana 153- 160. Zakona o radu, regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 153. Zakona o radu poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 155. je propisano šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa. Članom 154. istog Zakona propisana je obaveza poslodavca da pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. propisana je obaveza sindikata da dostavi mišljenje, kao i obaveza republičke organizacije nadležne za zapošljavanje da dostavi predlog mera. Odredbama člana 158. i 159. ovog Zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog u članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je radno mesto na kom je tužilja bila raspoređena ukinuto, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. U toj situaciji, kada je radno mesto ukinuto, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume propisane zakonom i kolektivnim ugovorom tuženog, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da su poslovi ukinutog radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena nastavili da se obavljaju kod tuženog od strane drugih zaposlenih je bez uticaja, jer je autonomno pravo poslodavca da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje poslova, pa sud ne može ceniti njihovu celishodnost i opravdanost. Kako je tuženom pre ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po navedenom osnovu je sproveden u svemu u skladu sa zakonom.