Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1130/23 od 27.07.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu četvrtom i jedanaestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu desetom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu: na ime naknade štete na ime neto naknade troškova za regres za godišnji odmor za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine, isplati ukupan iznos od 110.992,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u ovom stavu, na ime naknade štete u vidu neisplaćene neto naknade troškova za topli obrok, za period od 01.06.2008. godine do 31.05.2013. godine, ukupan iznos od 73.375,61 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose kao u ovom stavu, na ime naknade štete u vidu neisplaćene neto naknade troškova za topli obrok, za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine, ukupan iznos od 211.898,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose kao u ovom stavu, na ime naknade štete u vidu neisplaćene neto naknade troškova za prevoz za dolazak i odlazak sa posla, za period od 01.06.2008. do 31.05.2013. godine, ukupan iznos od 146.156,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose kao u ovom stavu, na ime naknade štete u vidu neisplaćene neto naknade troškova za prevoz za dolazak i odlazak sa posla, za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine, ukupan iznos od 212.462,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom kao u ovom stavu. Stavom četvrtim izreke, odbačena je žalba tužioca izjavljena u odnosu na stavu drugi izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju protiv stava drugog i trećeg izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je prvo ispitao pobijanu odluku u preinačujućem delu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti,

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... . Rešenjem tuženog br. ... od 30.07.2008. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog nepoštovanja radne discipline i to neopravdanog izostajanja sa posla više od pet radnih dana u periodu od 01.05.2008. do 31.05.2008. godine, tako da mu radni odnos prestaje sa prvim danom faktičkog izostajanja sa posla. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1254/10 od 25.06.2012. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog od 30.07.2008. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad po osnovu ugovora o radu od 24.09.2007. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4130/16 od 14.03.2018. godine, potvrđena je prvostepena presuda od 25.06.2012. godine u stavu prvom izreke. Između parničnih stranaka je zaključen ugovor o radu br. ...-... od 31.10.2018. godine, kojim je u članu 1. odrđeno da se na osnovu rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I 628/18 od 21.06.2018. godine zaposleni ovim ugovorom vraća na rad po osnovu ugovora o radu od 24.09.2007. godine i zasniva radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom od 01.11.2018. godine. Rešenjem tuženog broj ... od 02.11.2018. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog dana 02.11.2018. godine, zbog navršenih 65 godina života. Tužilac je dana 05.06.2013. godine stekao uslov za starosnu penziju, a prema uverenju RF za PIO od 21.07.2020. godine tužiocu za period od 05.06.2013. godine do 30.06.2020. godine, isplaćen ukupan iznos penzije od 3.004.896,97 dinara. Nalazom i mišenjem veštaka ekonomsko finansijske struke, utvrđena je visina potraživanja tužioca na ime izgubljene zarade sa uvećanjem po osnovu minulog rada za period od 01.06.2008. godine do 31.05.2013. godine, kao i za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine, visina potraživanja na ime troškova regresa, toplog obroka i troškova prevoza za period od 01.06.2008. godine do 31.05.2013. godine i za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 191. Zakona o radu zaključio da je tuženi dužan da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, pa je delimično usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavovima 1 – 9 izreke prvostepene presude, dok je u stavu 10 izreke odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u visini izgubljenih neto osnovnih zarada sa uvećanjem po osnovu minolog rada za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine preko iznosa dosuđenih stavom drugim izreke.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu petom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno u ovom delu primeniio materijalno pravo. Prema stavu drugostepenog suda naknada štete zbog nezakonitog otkaza u vidu izgubljene zarade i drugih primanja, predstavlja naknadu izmakle koristi čija se visina određuje u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Tužiocu bi po redovnom toku stvari i da nije bilo nezakonitog otkaza od strane poslodavca, prestao radni odnos kod tuženog 05.06.2013. godine u smislu člana 175. tačka 2. Zakona o radu, zbog navršenih 65 godina života i sticanja uslova za starosnu penziju, pa od tog dana tužilac više ne bi ni ostvarivao zaradu i primanja po osnovu rada kod poslodavca (regres, topli obrok), zbog čega za taj period nema pravnog osnova za naknadu štete tužiocu za izgubljenu zaradu. Tužilac nije dokazao da bi njegov radni odnos kod tuženog bio nastavljen i nakon njegovih navršenih 65 godina života, po sporazumu sa poslodavcem. Ceneći činjenicu da je tužilac vraćen na rad kod tuženog nakon pravnosnažnosti presude, počev od 01.11.2018. godine i da mu je 02.11.2018. godine rešenjem tuženog prestao radni odnos zbog navršenih 65 godina života, drugostepeni sud nalazi da je to bez uticaja na drugačiju odluku, jer je tužilac vraćen na rad u postupku izvršenja pravnosnažne i izvršne sudske presude, a da je tužialac pre pravnosnažnosti parnice za poništaj otkaza ugovora o radu, dana 05.06.2013. godine stekao pravo na starosnu penziju. Osim toga, za vreme dok je zaposleni nezakonito van radnog odnosa, nema pravao na potraživanje naknade za troškove ishrane i prevoza, jer u periodu u kome nije radio nema ni trošak energije zbog rada, pa samim tim ni pravo na dodatak za ishranu, kao ni troškove za dolazak i odlazak sa rada, pa je neosnovan zahtev tužioca za naknadu štete na ime troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine, kao i za topli obrok i troškove prevoza od 01.06.2008. godine do 31.10.2018. godine.

Po oceni Vrhovnog suda ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda je pravilna.

Odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05...32/13) propisano je da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovorom o radu i uplati doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Materijalna odgovornost poslodavca u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa ima za cilj uspostavljanje pređašnjeg materijalnog stanja zaposlenog, s obzirom da je smisao citirane odredbe člana 191. stav 2. Zakona o radu da se naknada štete dosuđuje u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u stanje u kome bi bila da nije doneta nezakonita odluka poslodavca o otkazu.

Sledstveno tome, a nasuprot navodima revizije, tužiocu kao zaposlenom se ne priznaje pravo na regres, odnosno topli obrok i prevoz, jer on u spornom periodu nije koristio godišnji odmor i nije imao troškove za dodatak za ishranu, odnosno prevoz. Pravo na regres se vezuje za korišćenje godišnjeg odmora i akcesorne je prirode i reč je o trošku koji bi zaposleni imao da je koristio godišnji odmor, a tužilac u konkretnom slučaju u spornom periodu nije koristio godišnji odmor, pa nije imao trošak povodom njega. Takođe, tužilac nema pravo na potraživanje naknade za topli obrok i prevoz, jer navedene troškove, u periodu u kome nije radio nije ni imao.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je reviziju tužioca izjavljenu protiv stava drugog izreke pobijane presude razmatrao u smislu člana 404. ZPP.

Članom 404. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda u konkretom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete za razliku izgubljene zarade za period od 01.06.2013. godine do 31.10.2018. godine.

O ovom zahtevu tužioca, nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koji je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, a u vezi primene odrebe člana 175. tačka 2. Zakona o radu, budući da tužilac nakon ispunjenja uslova za starosnu penziju više ne bi ostvarivao pravo na isplatu zarade, jer zaključeni ugovor o radu od 31.10.2018. godine nema značaj sporazuma poslodavca i zaposlenog o produženju radnog veka u smislu citirane odredbe Zakona o radu.

S tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 31.10.2008. godine, a vrednost predmeta spora u odnosu na ovaj deo revizijom pobijane presude (stav drugi izreke) je očigledno ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilac nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković