U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Marinković, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektoprivreda Srbije“ sa sedištem u Beogradu, koga u revizijskom postupku zastupa punomoćnik Aleksandar Budalić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2754/20 od 04.12.2020. godine, u sednici održanoj 09.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2754/20 od 04.12.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2754/20 od 04.12.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1057/17 od 11.03.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade i naknade zarade za period od marta 2014. godine do januara 2015. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate i da mu na navedene iznose uplati pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa važećim osnovicama za obračun doprinosa u trenutku uplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 78.209,60 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1057/17 od 11.03.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade i naknade zarade za period od 15. aprila 2014. godine zaključno sa januarom mesecom 2015. godine isplati iznose sa kamatom po dospelosti kao u tom stavu izreke i da mu na navedene iznose uplati pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa važećim osnovicama za obračun doprinosa u trenutku uplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 119.042,00 dinara, sa kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2754/20 od 04.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1057/17 od 11.03.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u odlukama nižestepenih sudova, na koju je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi ujednačavanja sudske prakse odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod PD „Kolubara metal“ doo Vreoci do 31.12.2013. godine, kada je izvršena statusna promena pripajanja privrednom društvu RB „Kolubara“ doo Lazarevac, kao osnivaču. U utuženom periodu od marta 2014. godine do januara 2015. godine tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženog RB „Kolubara“ doo Lazarevac u kom periodu je RB „Kolubara“ doo, prema zaposlenima iz PD „Kolubara metal“ doo Vreoci, primenjivao opšte akte poslodavca prethodnika – Kolektivni ugovor „Kolubara metal“ od 27.07.2012. godine. U spornom periodu poslodavac sledbenik je na osnovu sporazuma zaključenog sa sindikatom utvrđivao posebnu cenu rada za zaposlene preuzete iz PD „Kolubara metal“ doo u nižoj vrednosti od vrednosti cene rada određenoj za ostale zaposlene. Utuženi iznosi predstavljaju razliku između zarade koja je isplaćena tužiocu i zarade obračunate po ceni radnog časa određenoj za ostale zaposlene kod poslodavca sledbenika, za traženi period, čija visina je utvrđena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke. Poslodavac sledbenik je zaključio novi Kolektivni ugovor u februaru 2015. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da tužiocu (od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine), nije isplaćivana zarada prema vrednosti radnog časa utvrđenoj za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama, već u manjoj vrednosti. Kako Zakon o radu, članom 104. stav 2. i 3., garantuje zaposlenima jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrste bez obzira u kom organizacionom delu istog pravnog subjekta se rad obavlja, tuženi nije mogao da primeni Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika i zaključi sporazume o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku ''Kolubara metal'' u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama. Osim toga poslodavac sledbenik je imao mogućnost da u roku iz člana 150. Zakona o radu, izmeni opšte akte i zaključi novi kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta i na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, što je i učinio po isteku godinu dana donošenjem novog KU u februaru 2015. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova, nije pravilno.

Prema članu 147. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05...75/14), u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; a po članu 150. Zakona o radu, poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. Kolektivnog ugovora PD ''Kolubara metal'' od 27.07.2012. godine, bilo je propisano da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad koji se primenjuje kod osnivača PD RB ''Kolubara'' d.o.o. Lazarevac, a eventualno veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno ugovoriti. Prema stavu 3.navedenog člana, ukoliko se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

Polazeći od navedenih normi, suprotno oceni nižestepenih sudova, tuženi je bio u obavezi da najmanje godinu dana od pripajanja primenjuje kolektivni ugovor Privrednog društva „Kolubara metal“, što je on i učinio, jer pre isteka tog roka nije isteklo vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika niti je kod poslodavca sledbenika bio zaključen novi kolektivni ugovor. Tuženi je obračun zarade tužiocima vršio prema vrednosti jednog radnog časa, utvrđenoj sporazumima (čija izmena nije tražena, u smislu člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora) i u skladu sa opštim aktom poslodavca prethodnika i zakonom. Suprotno zauzetom pravnom stavu stavu nižestepenih sudova, nijednom odredbom zakona ili opšteg akta nije predviđeno da je tuženi trebalo da zaključi novi kolektivni ugovor pre isteka godinu dana (osim u zakonom navedenim slučajevima). Prema tome, tužbeni zahtevi tužilaca za naknadu razlike zarade nisu osnovani, jer ta razlika nije posledica neopravdanog vrednovanja istog rada, već je rezultat primene imperativnih normi.

Takođe, pravilno se revizijom ukazuje da u konkretnom slučaju nije utvrđeno da su kod zaposlenih koji su preuzeti iz Privrednog društva „Kolubara metal“ i drugih zaposlenih kod tuženog u pitanju zarade za isti rad, odnosno rad iste vrednosti, jer bi primena načela garancije jednake zarade tek nakon tog utvrđenja mogla biti primenjena. Naime, čak i u situaciji kada svi zaposleni na poslovima nekog radnog mesta obavljaju iste poslove, a ostvaruju različitu zaradu, to ne vodi nesumnjivom zaključku da je došlo do povrede principa jednake zarade za isti rad, već se ta tvrdnja mora i dokazati, jer zarada zaposlenog zavisi između ostalog i od radnog doprinosa zaposlenog, odgovornosti, kao i radnog učinka.

Kako je u pobijanim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni Kasacioni sud je preinačio nižestepene presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, kao u drugom stavu izreke.

O troškovima postupka odlučeno je na osnovu članova 165. stav 2., 153. stav 1., 154. stav 1. i 163. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, a tuženom pripadaju traženi troškovi revizijskog postupka od ukupno 78.209,60 dinara, i to: za sastav revizije od strane advokata 12.000,00 dinara, na ime takse na reviziju 26.483,84 dinara i takse na odluku po reviziji 39.725,76 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br.121/12, 99/20) i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br.28/94, 95/18), kao u stavu trećem izreke, jer je tuženi zastupan od strane advokata samo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić