Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2280/20 od 16.09.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Apelacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod AD „Železniice Srbije“ bio u radnom odnosu na osnovu zaključenog ugovora o radu, a nakon statusnih promena kod pomenutog preduzeća, sa tuženim, zbog statusne promene AD „Železniice Srbije“ i osnivanja tuženog kao poslodavca sledbenika kod kojeg je tužilac nastavio da radi, po osnovu ponude za preuzimanje zaključio aneks ugovora o radu. Iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora nisu uračunate u osnovnu zaradu tužioca, a u obračunskim listama zarada tužioca nisu posebno iskazani podaci o visini isplaćenog toplog obroka i regresa. U spornom periodu bio je na snazi Kolektivni ugovor tuženog od 24.03.2015. godine (''Službeni glasnik Železnice Srbije ad'' br. 4 od 24.03.2015. godine kojim je članom 57. ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na 1 radni čas. Odredbe Kolektivnog ugovora iz 2015. godine primenjuju se i na zaposlene koje je tuženi preuzeo nakon statusne promene.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca zaključujući da je u skladu sa opštim aktom poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunavana i isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona.

Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. istog zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4 od 24.03.2015. godine) je regulisano da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Kolektivnim ugovorom za AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 27 od 24.05.2017. godine) je regulisano da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju za zarade za mart 2018. godine, a odredbom članova 59. i 60. istog Kolektivnog ugovora predviđene su visine naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2015.godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno. Takođe treba istaći da je Kolektivnim ugovorom tuženog iz 2017. godine predviđena visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a koji se ima primeniti za period od marta 2018. godine.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić