Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme i po isteku svakog ugovora o radu na određeno vreme tužilac je sa tuženim zaključivao novi ugovor o radu, tako da je tužilac radio kod tuženog neprekidno počev od 28.08.2013. godine do 30.09.2015. godine, bez i jednog dana prekida, a ukupno 2 godine, 1 mesec i 2 dana. Tužilac je po svim ugovorima o radu zasnivao radni odnos za obavljanje poslova radnog mesta vozač – kondukter.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 399/15 od 02.06.2016. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu vozač autobusa – kondukter počev od 01.10.2015. godine. Istom presudom odbačena je tužba u delu zahteva da se obaveže tuženi da tužioca vrati na poslove i radne zadatke vozač autobusa – kondukter. Navedena presuda je u usvajajućem delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2867/16 od 28.11.2016. godine, dok je ukinuta u delu kojim je tužba odbačena i u delu odluke o troškvoima postupka i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca i obavezali tuženog da tužioca vrati na rad.

Naime, odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05,... 75/14), propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Saglasno navedenom, citirana odredba podrazumeva reintegraciju i restituciju prava zaposlenog u slučaju da se sudskom odlukom utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos. Reintegracija podrazumeva vraćanje na rad, uz isplatu naknade štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu po zakonu, opštem aktu poslodavca ili ugovoru o radu pripadaju (restitucija). U konkretnom slučaju, tužilac je zahtevao vraćanje na rad, pa kako je pravnosnažnom odlukom Osnovnog suda u Somboru P1 399/15 od 02.06.2016. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu vozač autobusa – kondukter kod tuženog počev od 01.10.2015. godine, tuženi poslodavac je u obavezi da tužioca vrati na rad.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, budući da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da je tužilac kod tuženog neprekidno obavljao iste poslove vozača autobusa – konduktera u periodu od 28.08.2013. godine do 30.09.2015. godine, te je u skladu sa članom 37. stav 1. i 4. Zakona o radu došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega mu radni odnos kod tuženog nije ni mogao prestati otkazom ugovora o radu na određeno vreme, odnosno iz otkaznog razloga na koji se poziva tuženi – istek vremena na koji je zasnovan po poslednjem zaključenom ugovoru o radu sa tuženim (što je utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru P1 399/15 od 02.06.2016. godine). Naime, radni odnos na neodređeno vreme je pravilo u opštem radnom režimu a rad na određeno vreme je izuzetak od tog pravila. Izuzeci se primenjuju i tumače restriktivno. Takav radni odnos se zasniva radi obavljanja tzv. oročenih poslova (sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme), s tim što neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, osim zamene privremeno odsutnog zaposlenog. Imajući u vidu da zakon dozvoljava maksimalno ugovaranje rada na određeno vreme za period ne duži od 12 meseci, to zaključenje novih sukcesivnih ugovora odmah po prestanku rada predstavlja zloupotrebu prava (vršenje prava protivno cilju), jer ukazuje da se ne radi o oročenim poslovima već o kontinuiranim poslovima koji nemaju sezonski karakter, ne predstavljaju rad na određenom projektu, a ni rad privremenog karaktera zbog povećanog obima posla. Naprotiv, kontinuirani rad u trajanju od nekoliko godina predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca. Kada se odmah zaključuje sledeći sukcesivni ugovor na određeno vreme a priroda i obeležja posla (rada) ostaju ista, izigrava se zakon i vremensko pravilo o ograničenju rada. Zbog toga je u konkretnom slučaju radni odnos zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, što je i utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Somboru P1 399/15 od 02.06.2016. godine, zbog čega je i rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu prestao radni odnos bez pravnog osnova, dok je sa druge strane utvrđeno da je tužilac u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu vozač autobusa – kondukter kod tuženog počev od 01.10.2015. godine, a kako je posledica poništaja otkaza ugovora o radu reintegracija u proces rada (član 191. Zakona o radu), ali ne na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu, to su pravilno nižestepeni sudovi obavezali tuženog da tužioca vrati na radno mesto koje odgovora njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, a ne na konkretno radno mesto jer je samo poslodavac ovlašćen da raspoređuje zaposlene na konkretna radna mesta. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić