Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroljub Trajković, advokat iz ..., protiv tužene Ekonomsko – trgovinske škole iz Zaječara, koju zastupa Gradski pravobranilac Grada Zaječara, radi naknade troškova za prevoz, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 753/2020 od 11.05.2020. godine, u sednici veća održanoj 03.06.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 753/2020 od 11.05.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 753/2020 od 11.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 717/19 od 17.10.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade troškova za prevoz, za period od 01.01.2014. godine do 31.12.2016.godine, isplati ukupan iznos od 56.000,00 dinara, u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima za svaku godinu spornog perioda, sa zakonskom zateznom kamatom od januara meseca tekuće godine za prethodnu godinu. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 36.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 753/20 od 11.05.2020. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 717/19 od 17.10.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

U ovom slučaju tužilja je tražila naknadu troškova prevoza za 2014. godinu, 2015. godinu i 2016. godinu. Pravnosnažnom presudom protiv koje je revizija izjavljena odbijen je tužbeni zahtev, uz ocenu suda da tužilji, na osnovu člana 118. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Pojedinačnog kolektivnog ugovora u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Službeni glasnik RS” br.21/2015), traženi troškovi ne pripadaju, s obzirom da stanuje na udaljenosti 150 metara od mesta rada.

Posebna revizija je izjavljena zbog potrebe za ujednačavanjem sudske prakse, uz priložen sadržaj presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2680/2016 od 09.05.2016. godine, kojim je tužilja potkrepila svoje tvrdnje o neujednačenoj sudskoj praksi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva koji su navedeni u nižestepenim presudama. Prema pravnom stavu usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda 05.04.2016. godine, pravo na naknadu troškova za prevoz imaju svi zaposleni, bez obzira da li je to pravo utvrđeno opštim aktom poslodavca i da li se zaposleni obraćao poslodavcu zahtevom za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan. Sporna pravna pitanja rešavaju se na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom sporu, a neujednačenost sudske prakse kao uslov za posebnu reviziju iz člana 404. ZPP, ispunjen je samo ako su različite presude donete u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Presuda Rev 2680/2016 od 09.05.2016. godine, na koju se tužilja poziva, nije doneta u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao što je konkretna. U tom smislu, obrazloženja pobijanih presuda za odluku o odbijanju tužbenog zahteva ne odstupaju od sudske prakse i citiranog pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom da naknadu troškova za prevoz traži zaposleni koji te troškove i nema, jer po oceni nižestepenih sudova stanuje u blizini mesta rada i na takvoj razdaljini da bi usvajanje takvog zahteva, bilo protivno svrsi zbog koje je pravo na naknadu troškova za prevoz utvrđeno opštim aktom poslodavca.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko – pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilja je podnela tužbu 28.12.2016. godine radi naknade troškova za prevoz, a vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 56.000,00 dinara.

U ovom slučaju se ne radi o sporu iz člana 441. ZPP o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već o novčanom potraživanju iz radnog odnosa. S obzirom da vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić