U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tuženog „Futurum“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Vladan Simeunović, advokat iz ..., radi utvrđenja, poništaja rešenja o otkazu, utvrđenja ništavosti, naknade štete i uplate doprinosa, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2408/21 od 08.10.2021. godine, u sednici održanoj 09.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2408/21 od 08.10.2021. godine, u preinačujućem delu i u odnosu na odluku o troškovima postupka.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu 2408/21 od 08.10.2021. godine, u stavu prvom i drugom izreke.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1197/15 od 13.03.2020. godine, stavom prvim izreke, sud se oglasio apsolutno nenadležnim za deo tužbenog zahteva koji glasi: „Usvaja se tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je tužilac na osnovu odluke uprave tuženog raspoređen počev od 01.07.2006. godine da obavlja poslove ... i na poslove ... tuženog kao akcionarskog društva i poslove ... u sektoru ..., te da mu pripada zarada na osnovu zbirnog koeficijenta složenosti poslova za navedene poslove u skladu sa Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 02.03.2001. godine“, a tužba je u ovom delu odbačena kao nedozvoljena. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužioca pod br. .. od 17.09.2008. godine, u delu kojim je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa danom 20.09.2008. godine, kao i u stavu drugom istog rešenja kojim je tužiocu utvrđen iznos otpremnine od 426.571,00 dinara. Stavom trećim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da počev od 21.09.2008. godine za tužioca podnese prijavu na obavezno socijalno osiguranje i tužioca vrati na rad, na poslove ..., ... i ... . Stavom četvrtim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da mu je radni odnos prestao u skladu sa rešenjem br. .. od 17.09.2008. godine sa danom isplate razlike između pripadajuće otpremnine u skladu sa ovom presudom i otpremnine isplaćene 17.09.2019. godine, potraživanja razlike između pripadajuće i isplaćene zarade u skladu sa ovom presudom i naknade štete na osnovu ove presude zbog nezakonito utvrđenog dana prestanka radnog odnosa, te dospela potraživanja tužioca počev od zarade za period od jula 2019. godine do isplate razlike otpremnine i potraživanja utvrđena ovom presudom. Stavom petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o poravnanju zaključen između tužioca i tuženog pod br. .. od 17.09.2008. godine. Stavom šestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime razlike između pripadajuće i isplaćene otpremnine 3.367.431,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.09.2008. godine do isplate. Stavom sedmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za period od maja do septembra 2008. godine isplati pojedinačne opredeljene iznose i na ime jubilarne nagrade za neprekidan rad kod tuženog od 20 godina rada iznos od 64.562,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.08.2008. godine do isplate. Stavom osmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, a u vidu razlike između pripadajuće zarade i pretpostavljene zarade po rešenju Poreske uprave o utvrđivanju poreza i doprinosa u obavljanju advokatske delatnosti isplati pojedinačne opredeljene iznose za period od oktobra 2008. godine zaključno sa junom 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. u mesecu za prethodni mesec za koji se zarada, odnosno naknada isplaćuje pa do isplate. Stavom devetim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i naloženo tuženom da na navedene neto iznose zarade iz stava sedmog i osmog izreke ove presude, obračuna i plati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a sve po stopama važećim na dan plaćanja sa zakonskom kamatom koja se plaća za neblagovremeno plaćene javne prihode počev od dana označene dospelosti za plaćanje neto zarade pa do dana isplate. Stavom desetim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se naloži tuženom da sve napred navedene mesečne iznose zarade, odnosno naknade zarada, uveća za neto iznos od po 300 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti na dan dospelosti, 20. u mesecu za prethodni mesec, a na ime naknade koja ima karakter zarade za obavljanje dužnosti ... Akcionarskog društva „Futurum“ a.d. (ranije „Minel Elvo“ AD), u smislu odredaba Zakona o privrednim društvima i statuta tuženog, sve sa zakonskom zateznom kamatom na navedene mesečne iznose zarade i naknade koja ima karakter zarade, počev od 20. u mesecu za prethodni mesec za koji se zarada isplaćuje pa do isplate, kao i da na napred navedene neto iznose zarade obračuna i plati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a sve po stopama važećim na dan plaćanja sa zakonskom zateznom kamatom koja se plaća za neblagovremeno plaćene javne prihode počev od dana označene dospelosti za plaćanje neto zarada pa do dana isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da mu pripada pravo na naknadu štete počev od zarade za jul 2019. godine pa do dana prestanka radnog odnosa tužiocu, u skladu sa ovom presudom i zakonom, a u vidu neto zarade koju bi tužilac ostvario da radi, obračunatu sa koeficijentom složenosti poslova od 4,26 pomnoženu sa minimalnom zaradom utvrđenom u skladu sa Zakonom o radu, uvećanu za 0,5% za svaku godinu od početka rada kod tuženog od 08.08.1988. godine, a sve umanjeno za iznos neto zarade prema rešenju Poreske uprave – Filijala Palilula o utvrđivanju obaveze za plaćanje poreza i doprinosa tužioca za obavljanje advokatske delatnosti, a u skladu sa Zakonom o radu za svaki mesec pojedinačno sa obračunatim i plaćenim pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a sve po stopama važećim na dan plaćanja sa zakonskom kamatom koja se plaća za neblagovremeno plaćanje počev od dana označene dospelosti za plaćanje neto zarada pa do dana isplate. Stavom dvanaestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove spora od 700.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2408/21 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava petog izreke, kojim je utvrđena ništavost ugovora o poravnanju zaključenog između tužioca i tuženog od 17.09.2008. godine u odnosu na deo člana 3. u kome se zaposleni odriče bilo kakvih novčanih, odnosno materijalnopravnih zahteva koje bi eventualno imao prema poslodavcu i u odnosu na član 4. istog ugovora o poravnanju, u stavu šestom, sedmom i delu stava devetog izreke, kojim je obavezan tuženi na uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i iznose razlike zarade za period maj – septembar 2008. godine iz stava sedmog izreke prvostepene presude i žalba tuženog u tom delu je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, četvrtom, desetom i jedanaestom izreke, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, preostalom delu stava petog, stavu osmom i preostalom delu stava devetog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužioca od 17.09.2008. godine, u delu kojim je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa danom 20.09.2008. godine, kao i u stavu drugom istog rešenja kojim je tužiocu utvrđen iznos otpremnine na iznos od 426.571,00 dinar, da se obaveže tuženi da počev od 21.09.2008. godine za tužioca podnese prijavu na obavezno socijalno osiguranje i tužioca vrati na rad na poslove ..., ... i ..., u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poravnanju zaključen između tužioca i tuženog od 17.09.2008. godine u članu 1, 2, preostalom delu člana 3. i u članu 5, da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u vidu razlike između pripadajuće zarade i pretpostavljene zarade po rešenju Poreske uprave o utvrđivanju poreza i doprinosa u obavljanju advokatske delatnosti isplati pojedinačne mesečne iznose od oktobra 2008. godine zaključno sa junom 2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. u mesecu za prethodni mesec za koji se zarada, odnosno naknada isplaćuje pa do isplate i u delu kojim je tražio da se naloži tuženom da na navedene neto iznose zarade iz prethodnog stava izreke ove presude obračuna i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje po stopama važećim na dan plaćanja sa zakonskom kamatom koja se plaća za neblagovremeno plaćene javne prihode počev od dana označene dospelosti za plaćanje neto zarada do isplate. Stavom četvrtim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu dvanaestom izreke prvostepene presude i žalbe tužioca i tuženog u tom delu odbijene su kao neosnovane. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati 45.000,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije i to tužilac u odnosu na preinačeni deo pobijane presude kojim je odbijen deo tužbenog zahteva i u odnosu na deo kojim je odbačena tužba iz svih zakonskih razloga, a tuženi u odnosu na potvrđeni deo pobijane presude kojim je usvojen deo tužbenog zahteva zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. učinjenim u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija tužioca neosnovana, dok je revizija tuženog nedozvoljena.

Prilikom donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod pravnog prethodnika tuženog od 08.08.1988. godine, a od 22.10.1992. godine obavljao je poslove „...“. Rešenjem poslodavca od 12.07.2000. godine raspoređen je na radno mesto ..., koje od donošenja Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 02.03.2001. godine više nije bilo predviđeno kao posebno radno mesto. Tužilac je nakon toga pa sve do prestanka radnog odnosa 20.09.2008. godine faktički obavljao poslove radnog mesta ... . Rešenjem od 17.09.2008. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu usled organizacionih promena, smanjenog obima poslova i prestanka potrebe za obavljanjem poslova na radnom mestu ... i radni odnos mu je prestao sa danom 20.09.2008. godine uz isplatu otpremnine od 426.571,00 dinara. Tužilac je rešenje o otkazu primio 17.09.2008. godine i istog dana mu je isplaćena i otpremnina u navedenom iznosu. Tužilac i pravni prethodnik tuženog zaključili su i ugovor o poravnanju 17.09.2008. godine. U vreme donošenja osporenog rešenja kod poslodavca je bio na snazi Kolektivni ugovor od 08.02.2006. godine koji je bio u primeni do 16.02.2009. godine. Aneks kolektivnog ugovora od 29.08.2008. godine, nije snabdeven pečatom sindikata „Minel Elvo“ AD „Nezavisnost“, nema dokaza o njegovom javnom objavljivanju i stupanju na pravnu snagu, a uz potpise nisu naznačeni svojstvo i imena lica koja potpisuju aneks. U ovoj parnici tužilac traži da se rešenje o otkazu ugovora o radu od 17.09.2008. godine poništi u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i iznosa otpremnine, smatrajući da mu pripada otpremnina u značajno većem iznosu od isplaćene, te da iz tog razloga radni odnos nije mogao da mu prestane naznačenog dana, već onog dana kada mu bude isplaćen pun iznos otpremnine i sva druga primanja kod tuženog. Visina potraživanja tužioca na ime razlike otpremnine, razlike zarade za period maj – septembar 2008. godine, jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža kod tuženog i naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa od oktobar 2008. godine – jun 2019. godine utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu samo u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i za vraćanje na rad uz obavezu tuženog da počev od 21.09.2008. godine za tužioca podnese prijavu na obavezno socijalno osiguranje, zatim zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poravnanju, jer je isti suprotan javnom poretku, odnosno odredbi člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zahtev za razliku otpremnine, razliku zarade za period maj – septembar 2008. godine, jubilarnu nagradu i naknadu štete u vidu izgubljene zarade za period od prestanka radnog odnosa, te uplatu socijalnih doprinosa na dosuđene iznose. Tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu mesečne iznose zarade uveća za neto iznos od po 300 evra mesečno u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade koja ima karakter zarade za obavljanje dužnosti ... AD „Futurum“ iz obavezu uplate doprinosa, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan, dok je odbacio tužbu kao nedozvoljenu u delu za utvrđenje da je od 01.07.2006. godine tužilac raspoređen da obavlja poslove ..., ..., ... tuženog i poslove ..., da mu pripada zarada na osnovu zbirnog koeficijenta složenosti poslova, za utvrđenje prestanka radnog odnosa sa danom isplate razlike otpremnine i zarade, kao i u delu zahteva kojim je tražio utvrđenje da mu pripada pravo na naknadu štete počev od zarade za jul 2019. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, drugostepeni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev i u delu kojim je odbačena tužba, dok je žalbu tuženog odbio u odnosu na deo kojim je usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poravnanju u odnosu na deo člana 3. i 4, za isplatu razlike otpremnine i razlike zarade za period od maja do septembra 2008. godine sa uplatom doprinosa i za isplatu jubilarne nagrade i u tom delu prvostepenu presudu potvrdio, a u preostalom delu je žalbu tuženog usvojio, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio poništaj rešenja o otkazu u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i isplate otpremnine, utvrđenja ništavosti ugovora o poravnanju u članu 1, 2, preostalom delu člana 3. i u članu 5, kao i za naknadu štete na ime izgubljene zarade i uplatu doprinosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud je ocenio da je pravilno drugostepeni sud pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca u naznačenom delu.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 .... 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu.

Odredbom člana 185. stav 1. i 5. Zakona o radu, ugovor o radu se otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (stav 1.); zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok (stav 5.).

Imajući u vidu navedene odredbe, zaposlenom po pravilu radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja o otkazu, a formulacija „osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok“ znači da radni odnos može da prestane i drugi dan ako je to predviđeno samim zakonom ili u drugim slučajevima ali samo ukoliko to ide u prilog zaposlenom. U konkretnom slučaju, tužiocu je rešenjem od 17.09.2008. godine (istog dana i dostavljeno) otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku uz isplatu otpremnine, a poslodavac je sam odredio dan prestanka radnog odnosa koji ide u korist zaposlenom. Naime, tužiocu je pravilno rešenjem o otkazu ugovora o radu utvrđen prestanak radnog odnosa sa danom 20.09.2008. godine, s obzirom da je rešenje primio 17.09.2008. godine, te da je tuženi mogao da mu odredi kasniji datum prestanka radnog odnosa, a što je u konkretnom slučaju i učinio. Pravilno je u pobijanoj odluci sud zaključio da to što je tužiocu otpremnina eventualno isplaćena u manjem iznosu od pripadajuće, od značaja je za ostvarivanje prava tužioca na naknadu štete, ali nema uticaja na momenat prestanka radnog odnosa, niti na punovažnost rešenja o otkazu u delu kojim je utvrđen manji iznos otpremnine. Imajući u vidu da rešenje o otkazu nije poništeno kao nezakonito, to nema uslova ni za vraćanje tužioca na rad, kao ni na isplatu naknade štete u visini izgubljene zarade i uplate doprinosa, niti obavezivanje tuženog da tužioca prijavi na obavezno socijalno osiguranje od 21.09.2008. godine.

I po oceni Vrhovnog suda, nisu suprotne javnom poretku, niti drugim prinudnim propisima, odredbe ugovora o poravnanju u delu kojim se konstatuje postojanje određenih sporova koji se vode pred sudovima, u delu kojim se konstatuje da tužiocu nije isplaćena razlika zarade i obaveza poslodavca na isplatu određenog iznosa, kao i da ugovor izražava njihovu slobodnu volju, pa je pravilno i u ovom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev.

Pravilne su odluke nižestepenih sudova kojima je tužba odbačena u delu za raspoređivanje s obzirom da se traži utvrđenje činjenica iz kojih razloga je takva tužba nedozvoljena shodno odredbi člana 194. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kao i u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da mu pripada zarada u skladu sa Pravilnikom od 02.03.2011. godine, jer je zahtev za činidbu iz odnosa za koji tužilac traži utvrđenje već dospeo.

Za deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da mu je radni odnos prestao u skladu sa rešenjem tuženog od 17.09.2008. godine sa danom isplate razlike otpremnine i potraživanje razlike zarade u skladu sa ovom presudom i naknade štete na osnovu ove presude zbog nezakonito utvrđenog prestanka radnog odnosa, pravilno je drugostepeni sud obrazložio da je u ovom delu trebalo odbiti tužbeni zahtev a ne odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ali kako je meritorna odluka o odbijanju tužbenog zahteva za stranku nepovoljnija od odbačaja tužbe, u ovom delu je pravilno takvu odluku drugostepeni sud i potvrdio.

S obzirom na izloženo, navodima revizije tužioca ne dovodi se u sumnju zakonitost pobijane odluke u navedenom delu, niti stoje navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i doneo odluku kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog, u odnosu na potvrđeni deo pobijane presude, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora. Imajući u vidu navedenu normu, te da je u konkretnom slučaju tuženi izjavio reviziju na pravnosnažni deo presude drugostepenog suda kojim je delimično utvrđena ništavost ugovora o poravnanju, ne radi se o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku, kada je revizija, inače, uvek dozvoljena (predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa).

Takođe, u sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, za deo potraživanja za isplatu razlike otpremnine, razliku zarade i naknade na ime jubilarne naknade, kao i uplatu doprinosa, koji su tužiocu dosuđeni, vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnaže presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud ocenio da revizija tuženog i iz ovih razloga nedozvoljena.

S obzirom na navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi revizijskog postupka nisu dosuđeni parničnim strankama jer u istom nisu uspeli. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković