Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – US), koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 399. ZPP. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana, na koji se u reviziji ukazuje, kada se između ostalog navodi da je „nejasno i protivrečno obrazloženje prvostepenog i drugostepenog suda“, s obzirom na to da prema oceni ovoga suda drugostepena i prvostepena presuda nemaju nedostataka zbog kojih se ne mogu ispitati, jer sadrže dovoljne i jasne razloge u pogledu bitnih činjenica. Pored toga, ni ostalim navodima revizije u pogledu bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao revizijskog razloga se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu od 31.10.2002. godine, na poslovima ... . Dana 17.11.2010. godine jedan od zaposlenih kod tuženog, neposredno podređen tužilji, obavestio je tužilju da su tog dana kod njega došla dva predsednika kućnog saveta sa reklamacijom, zbog toga što određene uplate njihovih računa nisu bile evidentirane u računovodstvu tuženog. Tužilja mu je naložila da sa još jednim zaposlenim proveri stanje, što su oni uradili sutradan, kada su utvrdili da su sporne uplate najpre evidentrane dana kada su izvršene, a potom istog dana stornirane. Narednog dana su zajedno sa tužiljom, proverom evidencije utvrdili da su sporne uplate ponovo evidentirane, ali su otkrili i razliku između datuma evidentiranja uplata i datuma na tzv. „dnevniku sa porto blagajne“, tako što se na primer uplata od 25.10.2010. godine javila kao prva uplata 17.11.2010. godine. Sledećih dana su daljom proverom utvrdili, da je sve sporne uplate primio samo jedan blagajnik i o tome su obavestili tužilju i nastavili sa proverom rasporeda rada tog blagajnika, pri čemu su u samo tih nekoliko dana pronašli 40 uplata, kod kojih su utvrđena neslaganja. Tužilja je za tu kontrolu angažovala još jednu zaposlenu, pa su oni svakodnevno proveravali dnevne izveštaje tog blagajnika i utvrdili da je do 06.12.2010. godine, isti prouzrokovao manjak u iznosu preko 400.000,00 dinara. Istog dana, posle sastanka kod direktora, tužilja je od zaposlenih u knjigovodstvu dobila obaveštenje da su u blagajničkom dnevniku ponovo utvrdili neslaganje, jer su pronašli dva dnevnika sa istim datumom, ali sa različitim saldom. Zbog toga je tužilja odmah zatražila od svih blagajnika izjave o tim nepravilnostima, koje su oni predali tužilji, ali su istovremeno i usmeno, diskretno aludirali na to, da ona dobro zna ko je to učinio i da nema potrebe za izjavama, jer svi znaju počinioca. Tog dana, direktor je doneo rešenje kojim je privremeno udaljio sa rada sve blagajnike. Upravni odbor je osnovao posebnu komisiju koja je zasedala u periodu od 11.01.2011. godine do 25.01.2011. godine i obavila razgovore sa svim zaposlenima o uočenim nepravilnostima u radu. Komisija je predala izveštaj Odboru, sa svojim mišljenjem o pojedinačnoj odgovornosti zaposlenih koji su saslušani. Između ostalog je utvrđeno da je blagajnik BB u periodu od maja 2008. godine do 06.12.2010. godine proneverio 7.322.534,67 dinara. Direktor tuženog je 21.02.2011. godine, privremeno udaljio tužilju sa rada i izdao upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, o kom se tužilja izjasnila u ostavljenom roku. Tužilja je upozorena na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu, jer je utvrđeno da je kao rukovodilac privredno finansijskih i komercijalnih poslova, prema obavezama iz ugovora o radu od 31.10.2002. godine, nesavesno i neodgovorno obavljala poslove budući da nije preduzimala mere protiv nezakonitog rada BB, dozvolila postojanje i priznavanje nepotpunih računovodstvenih isprava, što je protivno članu 9. Pravilnika o računovodstvu i računovodstvenim politikama, davanjem lažnih iskaza pred komisijom pokušala da prikrije da je znala da su uplate za vodu koje su vršene od strane dva kućna saveta stornirane od strane BB, kao i da je pretnjama i ucenama prema zaposlenima u preduzeću pokušala da sa sebe skine odgovornost, čime je učinila povredu radne obaveze određene članom 117. stav 1. tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 45. Kolektivnog ugovora tuženog, a što je sve utvrđeno na osnovu izveštaja Komisije koju je formirao Upravni odbor, radi utvrđivanja odgovornosti zaposlenih u vezi sa manjkom novca na porto blagajni preduzeća od 06.12.2010. godine u iznosu od 7.322.534,67 dinara, koje su bliže opisane u samom upozorenju. Od Sindikalne organizacije tuženog dopisom od 21.02.2011. godine zatraženo je mišljenje, koja se u datom roku izjasnila. Spornim rešenjem tuženog od 28.03.2011. godine tužilji, raspoređenoj na poslovima..., otkazan je ugovor o radu zbog više učinjenih povreda radne obaveze utvrđenih Ugovorom o radu članom 14.4 tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 25. i 45, kao i članom 117. stav 1. tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22, 25. i 45. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.08.2009. godine. Povodom spornog događaja, propisane mere su izrečene drugim zaposlenima za koje je Komisija našla da su odgovorni, uključujući i finansijskog direktora tuženog. Osim tužilje otkazan je ugovor o radu i blagajniku koji je protivpravno prisvojio novčana sredstva tuženog (tužba je podneta 13.04.2011. godine).

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Pirotu K 232/16 od 31.03.2017. godine, okrivljene AA, tužilja i VV, oslobođene su optužbe da su počinile krivično delo nesavestan rad u službi iz člana 361. Krivičnog zakonika. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Pirotu K 35/13 od 01.04.2015. godine, BB je oglašen krivim za krivična dela pronevere iz člana 364. Krivičnog zakonika i falsifikovanje službene isprave iz člana 357 Krivičnog zakonika i izrečena mu je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 4 godine i 10 meseci.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužilje za poništaj, kao nezakonitog spornog rešenja tuženog od 28.03.2011. godine i da se obaveže tuženi da vrati tužilju na rad i prizna joj sva prava iz radnog odnosa.

Članom 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, a tačkom 3. ovog stava, da, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 14.3 tačka 5, 14.4 tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 25. ugovora o radu od 31.10.2002. godine, članom 117. stav 1. tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 25. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.08.2009. godine, utvrđene su povrede radnih obaveza, koje se kvalifikuju kao neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza; neprijavljivanje povrede radne obaveze; neprijavljivanje štete pričinjene poslodavcu; svaka radnja, odnosno propuštanje koje je dovelo ili je moglo da dovede do ometanja ili onemogućavanja pravilnog odvijanja radnog procesa; prouzrokovanje materijalne štete veće vrednosti; neovlašćena obrada podataka, kao i svaki vid zloupotrebe izveštaja ili podataka iz baze podataka na računaru; izdavanje radnog naloga koji nije u skladu sa zakonskim i ostalim propisima, kao i uobičajenim normama ponašanja i morala.

U sprovedenom postupku je utvrđeno da je tužilja, kao rukovodilac privredno finansijskih i komercijalnih poslova, učinila povrede radne obaveze koje su joj stavljene na teret - nesavesno i neodgovorno obavljanje poslova, budući da nije preduzimala nikakve mere protiv nezakonitog rada BB i dozvolila je postojanje i priznavanje nepotpunih računovodstvenih isprava, zatim da je davanjem lažnih iskaza pred Komisijom pokušala da prikrije da je znala da su uplate za vodu koje su vršene od strane dva kućna saveta stornirane od strane BB, kao i da je pretnjama i ucenama prema zaposlenima u preduzeću pokušala da sa sebe skine odgovornost, a što je sve utvrđeno na osnovu izveštaja Komisije koju je formirao Upravni odbor, radi utvrđivanja odgovornosti zaposlenih u vezi sa manjkom novca na porto blagajni preduzeća od 06.12.2010. godine. Komisija je zasedala u periodu od 11.01.2011. godine do 25.01.2011. godine i obavila je razgovore sa svim zaposlenima o uočenim nepravilnostima u radu, u vezi čega je predala izveštaj Odboru, sa svojim mišljenjem o pojedinačnoj odgovornosti zaposlenih koji su saslušani, kao i tužilje. Navedene povrede radne obaveze, koje su tužilji stavljene na teret su ugovorom o radu i Kolektivnim ugovorom tuženog od 24.08.2009. godine previđene kao teže povrede radnih obaveza za koje je propisana mera prestanak radnog odnosa, sa kojih razloga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su se stekli uslovi za prestanak radnog odnosa tužilji, budući da je tužilja učinila povrede radne obaveze predviđene članom 14.4 tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 25. ugovora o radu i članom 117. stav 1. tačka 1, 8, 9, 13, 15, 22. i 45. Kolektivnog ugovora tuženog. Donošenju sporenog rešenja tuženog od 28.03.2011. godine prethodilo je donošenja upozorenja tužilji o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu u smislu člana 180. tog zakona, zbog navedenih učinjenih povreda radnih obaveza iz Kolektivnog ugovora tuženog, na koje se ona izjasnila, a od Sindikalne organizacije tuženog dopisom od 21.02.2011. godine zatraženo je mišljenje, koja se u datom roku izjasnila. Tuženi je, donoseći sporeno rešenje o prestanku radnog odnosa u svemu postupao u skladu sa odrebama Zakona o radu, ugovora o radu i Kolektivnog ugovora tuženog od 24.08.2009. godine poštujući u svemu propisanu proceduru, sa kojih razloga je sporeno rešenje doneto u svemu u skladu sa zakonom, zbog čega nema mesta poništaju istog kao nezakonitog.

Sa napred navedenih razloga neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nisu od uticaja na drugačiju odluku navodi revizije kojima se ukazuje da, kako se u obrazloženju rešenja od 28.03.2011. godine navodi da je tužilja odgovorna za manjak koji je nastao u periodu od maja 2008. godine do 06.12.2010. godine, da se može zaključiti da zbog nepreciznog i nejasnog određenog vremenskog perioda, a kako se iz rešenja vidi to je dve godine, ne može ni utvrditi da je rešenje kojim se otkazuje ugovor o radu tužilji doneto blagovremeno i u skladu sa odredbom člana 184. Zakona o radu. Navodi su neosnovani, s obzirom da iz spornog rešenja tuženog sledi da je tužilji otkazan ugovor o radu, jer je učinila više povreda radne obaveze - nesavesno i neodgovorno obavljanje poslova, budući da nije preduzimala mere protiv nezakonitog rada BB i dozvolila je postojanje i priznavanje nepotpunih računovodstvenih isprava, zatim da je davanjem lažnih iskaza pred Komisijom tuženog pokušala da prikrije da je znala da su uplate za vodu koje su vršene od strane dva kućna saveta stornirane od strane BB, kao i da je pretnjama i ucenama prema zaposlenima u preduzeću pokušala da sa sebe skine odgovornost. U vezi povrede radne obaveze - nesavesno i neodgovorno obavljanje poslova, to se u ovom slučaju radi o produženom delu, kontinuiranim nepravilnostima blagajnika do 6.12.2010. godine, za koji je odgovorna tužilja, pri čemu su neke nepravilnosti pri uplatama učinjene novembra 2010. godine, a manjak nastao u periodu do 6.12.2010. godine. Takođe povrede radne obaveze u vezi ponašanja tužilje pred Komisijom tuženog odnose se na period od 11.01.2011. godine do 25.01.2011. godine, a direktor tuženog je saznao za povrede radne obaveze tužilje iz izveštaja Komisije, usled čega je tužilji otkazan ugovor o radu u roku propisanom članom 184. stav 1. Zakona o radu.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je zbog oslobađajuće krivične presude tužbeni zahtev trebalo da bude usvojen. Po pravilnom zaključku nižestepenih sudova krivična odgovornost je nezavisna od parnične, pa ni parnični postupak u kom se ocenjuje zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu ne zavisi od krivičnog postupka osim u slučaju donošenja osuđujuće krivične presude, koja vezuje parnični sud.

Kako je odbijen tužbeni zahtev za poništaj osporenog rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji otkazom ugovora o radu, to je pravilno odbijen i tužbeni zahtev tužilje za vraćnje na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu.

U preostalom delu, revizijom se ukazuje na pogrešno i nepoptuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljan razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 398. stav 2. ZPP.

Troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja ovog postupka, zbog čega je odbijen, kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju u smislu odredbe člana 150. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. i 161. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić