U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Lakićević Šili, advokat iz ..., protiv tužene „Razvojne banke Vojvodine“ a.d. ... u stečaju, čiji je punomoćnik Božidar Beronja, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 345/17 od 21.11.2018. godine, u sednici održanoj dana 06.03.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 345/17 od 21.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 166/16 od 26.10.2016. godine, stavom prvim izreke, poništeno je, kao nezakonito, rešenje tužene od 19.04.2012. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 81.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, Osnovni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o tužbenom zahtevu koji se odnosi na utvrđivanje prava na naknadu štete zbog prestanka radnog odnosa bez pravnog osnova, u iznosu od 18 zarada za tužilju, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da se po pravnosnažnosti presude, spisi Osnovnog suda u Smederevu P1 166/16 dostave Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 345/17 od 21.11.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se poništi, kao nezakonito, rešenje tužene od 19.04.2012. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, kao i zahtev da se obaveže tužena da joj na ime troškova postupka isplati iznos od 81.000,00 dinara, a tužilja je obavezana da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 80.250,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu u iznosu od 16.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18) i odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

Drugostepena presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i do donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog bila je raspoređena na radnom mestu ... – ... u ekspozituri tužene u filijali ... . Kod tužene je došlo do ekonomskih i organizacionih promena, a odlukom o ukidanju, odnosno gašenju organizacionih jedinica poslovne mreže tužene od 21.12.2011. godine, odlučeno je da ekspozitura u kojoj je tužilja bila raspoređena prestaje sa radom zaključno sa 31.12.2011. godine. Navedenom rešenju o otkazu prethodilo je donošenje rešenja o neraspoređivanju tužilje kojim je ona ostala neraspoređena do donošenja rešenja kojim se rešava radnopravni status zaposlenog, odnosno do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. Rešenje tužene od 21.12.2011. godine, kojim je tužilja ostala neraspoređena počev od 31.12.2011. godine do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, poništeno je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 121/12 od 08.11.2012. godine, pa, kako je, po oceni prvostepenog suda, navedeno rešenje kojim je tužilja ostala neraspoređena osnov za donošenje rešenja kojim je otkazan ugovor o radu, kao i kod stava da je sud u ovom delu vezan za pravnosnažnu sudsku odluku, poništeno je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 19.04.2012. godine i odlučeno kao u stavu prvom prvostepene presude.

Prvostepeni sud je zaključio da su ova dva rešenja međusobno uslovljena i da tužena nije donela rešenje o neraspoređivanju, ne bi usledilo ni otkazivanje ugovora o radu, pa kako postoji uslovljenost rešenja o neraspoređivanju i rešenja o otkazu ugovora o radu, u ovom slučaju prvostepeni sud nije ocenjivao izvedene dokaze na okolnost zakonitosti postupka na utvrđivanje viška zaposlenih i daljeg postupka sa istima, propisanih odredbama člana 153. do 156. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09).

Drugostepeni sud je, nakon otvorene rasprave, zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan primenom odredaba članova 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), čl. 153. do 160. navedenog zakona i člana 158. stav 1. istog zakona.

Drugostepeni sud je utvrdio da je rešenjem tuženog od 19.04.2012. godine tužilji otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom, sa pravom na otpremninu u visini od 390.345,65 dinara, koja će joj se isplatiti najkasnije do dana prestanka radnog odnosa, koji prestaje zaključno sa 30.04.2012. godine. Usled uvođenja ekonomskih i organizacionih promena koje su nastupile nakon analize poslovanja i finansijskih rezultata kod tužene u 2011. godini, utvrđen je višak zaposlenih, a te promene smanjuju troškove tužene i omogućavaju efikasniju i svrsishodniju upotrebu postojećih materijala i ljudskih resursa. Navedene promene su uzrokovale višak zaposlenih i ukidanje pojedinih organizacionih jedinica između kojih je i filijala u kojoj je tužilja radila, a u skladu sa tim su izvršene i promene Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih mesta, nakon čega je izvršni odbor tužene, dana 14.03.2012. godine doneo Predlog programa rešavanja viška zaposlenih koji je dostavljen Sindikalnoj organizaciji kod poslodavca i Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi davanja mišljenja i predloga mera za novo zapošljavanje viška zaposlenih. Tim predlogom programa je, između ostalog, došlo do ukidanja pojedinih organizacionih delova tužene, između ostalog i filijale ... . Tužena je donela Program za rešavanje viška zaposlenih od 18.04.2012. godine kojim je u članu 5. konstatovano da je ukinuta između ostalih i Filijala ..., a u članu 10. je navedeno da ukidanjem organizacionih jedinica dolazi do smanjenja ukupnog broja zaposlenih sa 623 za 58, koji predstavljaju višak i da tuženi nije bio u mogućnosti da zaposlene koji predstavljaju višak rasporedi na drugo radno mesto. Za vreme dok je tužilja bila neraspoređena na osnovu rešenja od 22.12.2011. godine tužena joj je isplaćivala zaradu, a pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena joj je otpremnina. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 121/12 od 08.11.2011. godine, utvrđeno je da je navedeno rešenje od 22.12.2012. godine, kojim je tužilja ostala neraspoređena, ništavo u celosti.

Po oceni drugostepenog suda, kako je došlo do ukidanja cele organizacione jedinice u kojoj je tužilja obavljala poslove, a tužena nije mogala da joj obezbedi drugi posao, niti da primeni druge mere osim mere isplate otpremnine pre prestanka radnog odnosa, niti je tužilja ukazala na konkretno radno mesto koje je upražnjeno i na koje je mogla da bude raspoređena, pri čemu je tužena u svemu postupila u skladu sa odredbama Zakona o radu u vezi sa oglašavanjem tužilje zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, osporeno rešenje tužene od 19.04.2012. godine je zakonito, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan. Stav drugostepenog suda je da okolnost da je tužena donela rešenje od 22.12.2011. godine kojim je tužilja ostala neraspoređena, koje je utvrđeno ništavim pravnosnažnom presudom prvostepenog suda, nije od uticaja na zakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, niti je o rešenje bilo osnov za donošenje osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, jer tužena nije bila u mogućnosti da tužilju rasporedi na drugo radno mesto nakon gašenja filijale ..., a za sve vreme do prestanka radnog odnosa je tužilji isplaćivala punu zaradu.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05... 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji otpravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla i dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama člana 153. do 160. navedenog zakona propisan je postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme.

Odredbom člana 158. stav 1. istog zakona poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9. ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud doneo pravilan zaključak da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito.

Naime, tužena je usled ekonomskih i organizacionih promena zatvorila u potpunosti filijalu ... u kojoj je tužilja radila, a nije mogla da joj obezbedi drugi posao. Prilikom oglašavanja tužilje za tehnološki višak i isplatom otpremnine tužilji pre prestanka ugovora o radu, tužena je postupala u svemu u skladu sa Zakonom o radu.

Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu je formalno i sadržinski zakonito, pa je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava pravilno zaključio da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj tog rešenja. Navodi revizije kojima se osporava ovakav pravni zaključak nisu osnovani.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je stav drugostepenog suda da rešenje tužene od 22.12.2011. godine kojim je tužilja ostala neraspoređena, a koje je utvrđeno ništavim pravnosnažnom presudom, nije od uticaja na zakonitost osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, niti je bilo osnov za donošenje istog. Ovo iz razloga što tužena, gašenjem filijale u kojoj je tužilja radila, nije bila u mogućnosti da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, pri tom imajući u vidu i činjenicu da za sve vreme do prestanka radnog odnosa tužena tužilji isplaćivala punu zaradu.

Većim delom navoda tužiljine revizije pobija se, neposredno ili posredno, utvrđeno činjenično stanje, na kojem se zasniva drugostepena presuda. Takve revizijske navode, ovaj sud nije posebno ispitivao, ni obrazložio, budući da se utvrđeno činjenično stanje revizijom ne može pobijati u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić