U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Marić Krstić, advokat iz ..., protiv tuženog „HTW GROUP“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Srećko Mitrić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1466/22 od 16.09.2022. godine, u sednici veća održanoj 16.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1466/22 od 16.09.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 262/20 od 25.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.05.2016. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos sa 07.04.2016. godine, a koje je zavedeno kod tuženog pod br. ../16 od 23.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, isplati određene novčane iznose, za period od aprila 2016. godine zaključno sa novembrom 2016. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu za period i na iznose iz stava trećeg izreke obračuna i uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog RFPIO, doprinose za zdravstveno osiguranje kod RF za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime naknade štete, isplati iznos od 68.119,26 dinara. Stavom šestim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1466/22 od 16.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima petom i šestom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 68.119,26 dinara i tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 227.250,00 dinara. Stavom trećim izrke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme od 01.03.2013. godine, na poslovima ... . Tuženi je doneo rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu sa 05.02.2016. godine zbog nepoštovanja radne discipline i nedolaska na posao od oktobra 2015. godine. Izvršenje ovog rešenja je odloženo rešenjem inspektora rada Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 31.03.2016. godine do donošenja pravnosnažne odluke suda, a tuženi je obavezan da u roku od tri dana od dana prijema rešenja inspektora rada vrati tužioca na rad i omogući mu ostvarivanje svih prava i obaveza iz radnog odnosa. Navedeno rešenje je poništeno kao nezakonito presudom zbog propuštanja Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 169/16 od 19.05.2016. godine.Tuženi je 04.04.2016. godine uputio poziv tužiocu da pristupi u prostorije tuženog u skladu sa rešenjem inspektora rada. Tužilac je 07.04.2016. godine u 9,20 časova pristupio u prostorije tuženog u pratnji sestre BB, kada je upoznat sa sadržinom rešenja inspektora rada, nakon čega je odbio da ostane na radnom mestu, navodeći da nije dobio rešenje inspektora rada i da mu nije predočena prijava na obavezno penzijsko i zdravstveno osiguranje, izvršena na osnovu navedenog rešenja. Tuženi je o navedenom obavestio inspektora rada dopisom od 07.04.2016. godine.Tužilac je tuženog e-mailom obavestio o potrebi da dana 08.04.2016. godine odvede maloletno dete na lekarski pregled, ali nije dostavio poslodavcu potvrdu o tome i u narednim danima od 11.04.2016. godine do 13.04.2016. godine nije dolazio na posao niti je dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, u smislu člana 103. Zakona o radu. Tuženi je 14.04.2016. godine doneo upozorenje da su ispunjeni uslovi za otkaz tužiocu ugovora o radu, jer nije dolazio na posao u periodu od 07.-13.04.2016. godine, svoje odsustvo nije opravdao, nije obavestio poslodavca o nastupanju privremene sprečenosti za rad i o razlozima odsustva, čime je učinio povredu radne discipline utvrđenu članom 21. tačka 7. Ugovora o radu i članom 179. stav 3. tačka 2. Zakona o radu.Tužilac je po pozivu tuženog dana 14.04.2016. godine oko 11,45 časova, pristupio u prostorije tuženog radi uručenja upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, kada ga je zakonski zastupnik upoznao sa sadržinom upozorenja. Tužilac je tražio da uporedi primerak upozorenja koje mu je dato da potpiše sa primercima koji ostaju tuženom, a pošto mu je to onemogućeno, odbio je da potpiše prijem upozorenja, o čemu je tuženi sačinio službenu belešku i upozorenje istakao na oglasnoj tabli, a dana 23.04.2016. godine doneo pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline. Tužiocu je otkazan ugovor o radu sa danom 07.04.2016. godine kao danom kada je prestao da dolazi na posao. Rešenje mu je dostavljeno 18.05.2016. godine. Tužilac je tokom postupka tvrdio da je dolazio na posao u periodu od 11.-13.04.2016. godine, da su prostorije tuženog bile zaključane i da nikoga nije bilo u prostorijama. Međutim, iskaz tužioca u tom delu nije prihvaćen, jer bi u takvoj situaciji bilo logično da se tužilac obratio tuženom telefonskim putem, kod utvrđene činjenica da su tužilac i zakonski zastupnik tuženog bili u komunikaciji telefonom koju su lako ostvarivali po potrebi, i to 06.04.2016. godine, kada je tužilac pozvan da se vrati na rad i 13.04.2016. godine kada je pozvan radi uručenja upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tač. 2. i 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS br. 24/05...75/14) u vezi člana 15. alineje 1. i 2. Ugovora o radu i utvrdili da je tužilac učinio povredu radne discipline koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca i ocenili da nije osnovan zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, zahtev za vraćanje na rad i zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u visini izgubljene zarade koja bi mu po zakonu pripadala, s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva. Pritom je pravilno ocenio drugostepeni sud da tužiocu ne pripada pravo na naknadu štete u smislu člana 197. stav 1. Zakona o radu, zbog čega je u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Poštovanje radne discipline podrazumeva obavezu zaposlenog da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada, što podrazumeva obavezu poštovanja radnog vremena, zatim savesno, odgovorno i blagovremeno ispunjavanje obaveza svog radnog mesta, kao i odgovarajuće ponašanje zaposlenog na radu i u vezi sa radom, prema poslodavcu i prema ostalim zaposlenima. Posledice nepoštovanja radne discipline i nesavesnog, nezakonitog ili neblagovremenog ispunjavanja obaveza svog radnog mesta, regulisane su Zakonom o radu i Ugovorom o radu, koji zaključuju poslodavac i zaposleni.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može biti otkazan ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Osnov za prestanak radnog odnosa zbog nepoštovanja radne discipline, u smislu odredbe člana 179. stav 3. tačke 2. i 8. Zakona o radu je ako zaposleni ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u roku od tri dana od nastupanja privremene sprečenosti za rad i ako zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.

Tačkom 15. alineje 1. i 2. Ugovora o radu, zaključenog između parničnih stranaka, propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora od strane poslodavca, ako svojom krivicom učini, pored povrede radnih obaveza utvrđenih Pravilnikom o radu poslodavca i sledeće povrede: odbijanje poslova utvrđenih ovim ugovorom i neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje poslova utvrđenih ugovorom o radu i u drugim slučajevima utvrđenim Zakonom o radu i opštim aktima poslodavca.

Tužilac je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, odbio da se vrati na rad 07.04.2016. godine po rešenju inspektora rada. Nakon toga je tuženog e-mailom obavestio o potrebi da dana 08.04.2016. godine odvede maloletno dete na lekarski pregled, o čemu nije dostavio potvrdu, a u narednim danima od 11.04.2016. godine do 13.04.2016. godine nije dolazio na posao, niti je dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, u smislu člana 103. Zakona o radu. Takvo postupanje tužioca, i po oceni Vrhovnog suda, predstavlja povredu radne discipline koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, što predstavlja osnov za primenu otkaznog razloga i osporeno rešenje čini zakonitim, a tužbeni zahtev za poništaj rešenja, vraćanje tužioca na rad i naknadu štete u visini izgubljene zarade neosnovanim.

Neosnovano se navodima revizije osporava zakonitost sprovedenog postupka dostave upozorenja o postojanju razloga za otkaz, koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja.

Dostava upozorenja o postojanju razoga za otkaz predstavlja deo procedure otkaza, zbog čega se odredba člana 185. stav 2, 3. i 4. Zakona o radu primenjuje i u slučaju dostave ovog akta poslodavca. Njom je propisano da rešenje odnosno upozorenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresi prebivališta ili boravišta zaposlenog. Ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi akt u smislu stava 2. ovog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku. U slučaju iz stava 3. ovog člana rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku 8 dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim.

Po oceni Vrhovnog suda, tuženi je u potpunosti ispoštovao zakonom propisanu proceduru dostave upozorenja, jer je nakon što je tužilac pristupio u prostorije tuženog radi uručenja upozorenja isto iz neopravdanih razloga odbio da primi, poslodavac je o tome sačinio službenu belešku, nakon čega je upozorenje objavio na oglasnoj tabli, a po isteku zakonom određenog roka od dana objavljeivanja na oglasnoj tabli, kada se ovaj akt smatra uredno dostavljenim tužiocu, doneo pobijano rešenje. S toga, suprotno navodima revizije, tuženi nije bio u obavezi da dostavu upozorenja tužiocu pokuša i putem pošte, na adresi njegovog prebivališta. U situaciji da zaposleni u prostorijama poslodavaca odbije da primi upozorenje, kao u konkretnom slučaju, smatra se uredno dostavljenim upozorenje o otkazu ugovora o radu na oglasnoj tabli poslodavca. Na taj način ispoštovana je i Konvencija Međunarodne organizacije rada broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca („Službeni list SFRJ“ – Međunarodni ugovori br. 4/84, 7/91), koja u članu 7. garantuje pravo radnika na odbranu od otkaznog razloga odnosno predviđa da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost.

Navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u postupku i u žalbi da je u periodu od 11.04. do 13.04.2016. godine dolazio na posao. Njima zapravo osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, zasnovano na iskazima stranaka i saslušanih svedoka i stavlja primedbe na ocenu izvedenih dokaza iz člana 8. ZPP, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Neosnovano se navodima revizije osporava odluka drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 191. stav 7. Zakona o radu, kojom je propisano da će sud, ako u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a da će mu na ime naknade štete dosuditi iznos do šest zarada zaposlenih, pod kojom se smatra zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos.

Ova odredba se primenjuje u slučaju kada sud poništi rešenje o otkazu ugovora o radu isključivo zbog toga što je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojim je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, ali nađe da vraćanje na rad ne bi bilo celishodno, jer je osnov za prestanak radnog odnosa postojao. Međutim, u konkretnom slučaju nije poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito, jer je tužilac učinio povredu radne discipline koja mu je stavljena na teret i tuženi je sproveo otkazni postupak u skladu sa odredbama Zakona o radu. Stoga i po oceni Vrhovnog suda, tužilac ne ostvaruje pravo na naknadu štete, jer je ona predviđena kao zamena za reintegraciju, kada su za to ispunjeni uslovi, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi, pa je primenom člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković