Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog i u toku 2004. godine obavljali su rad na terenu – u radarskim stanicama i hidrometeorološkim centrima, pa je za svakog tužioca pojedinačno utvrđen broj dana koji je proveo na terenu bliže naveden u nižestepenim odlukama. Među strankama nije sporno da im je tuženi u tom periodu plaćao terenski dodatak, koji obuhvata troškove boravka i rada na terenu, troškove smeštaja i jednog obroka ishrane, kao i da im je kroz platu isplaćivan i topli obrok. Među strankama je sporno da li tužioci, u ovom periodu imaju pravo na isplatu naknade za još 2 obroka dnevno.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, pozivajući se na odredbe člana 30a stav 1. tač. 1. i 3. Opšteg kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.22/97...31/01) i člana 23 stav 1. tačka 4. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“ br. 37/94....37/01), uz obrazloženje da je poslodavac dužan da zaposlenima pored terenskog dodatka isplati i troškove ishrane za vreme rada i boravka na terenu. U odsustvu posebnog propisa kojim je propisana visina tih troškova, zaposlenom, pored naknade za jedan obrok koja je već uračunata u koeficijent za obračun plate, pripada i naknada za dva obroka u toku dana iz člana 30a stav 1. tačka 1. Opšteg kolektivnog ugovora.

Drugostepenom presudom je preinačena prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu naknade troškova ishrane za još dva obroka dnevno za period od januara do decembra 2004. godine. Prema datim razlozima, u konkretnom slučaju nema mesta primeni Opšteg kolektivnog ugovora već odredbi članova 16. i 17. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica (“Službeni glasnik RS” br. 37/94…38/05, koja je važila do 23.09.2005. godine), prema kojima dodatak za rad na terenu, koji iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi, obuhvata troškove za smeštaj i ishranu, što i tužbene zahteve čini neosnovanim.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Saglasno odredbama člana 1. stav 3. i člana 17. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.20/92...49/99) i odredbama člana 1. stav 2. i člana 34. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.79/05) tuženi Republički hidrometeorološki zavod Srbije ima status posebne republičke organizacije, kao organizacionog oblika državne uprave.

Način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja postavljenih i zaposlenih lica u posebnim organizacijama u utuženom periodu je bio uređen Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (član 1. tačka 1). Odredbama člana 5. stav 1. tačka 4. i stav 2. navedenog zakona je bilo propisano da dodatak na platu pripada za dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak), koji se obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj propisima o radu.

Propis kojim su u utuženom periodu bili utvrđeni visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima, između ostalog i dodatka na platu za rad na terenu, jeste Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.37/94...37/01). Odredbom člana 16. stav 2. navedene uredbe bilo je propisano da dodatak za rad na terenu obuhvata troškove za smeštaj i ishranu, a odredbom člana 17. da dnevni dodatak za rad na terenu iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate.

Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, broj 81/05), koja je stupila na snagu 01.10.2005. godine, brisani su čl.16. i 17. Uredbe i dodat član 23v koji u stavu 1. tačka 4. propisuje da se dodatak na platu isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) - u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana - u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja (član 6. i 7. ove Uredbe). Citirana odredba člana 23v stav 1. tačka 4. u prečišćenom tekstu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, broj 95/05) sadržana je u članu 23. tačka 4.

Iz citiranih odredaba Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica i njenih izmena i dopuna proizlazi da u terenski dodatak ulaze troškovi smeštaja i ishrane za rad na terenu, a da tek od 01.10.2005. godine zaposleni kojima nije obezbeđena ishrana na terenu imaju pravo na naknadu tih troškova, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike (član 6). Stoga je drugostepenom presudom pravilno preinačena prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca da im se isplati naknada troškova ishrane za dva obroka dnevno na terenu u toku 2004. godine.

Neosnovani su navodi revizije da tužiocima utuženo potraživanje pripada na osnovu odredaba člana 118. stav 1. tačka 4. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05) i člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora. Naime, prema odredbi člana 118. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, u skladu sa opštim aktom, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Međutim, odredbe Zakona o radu se primenjuju na zaposlene u državnim organima ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2). Na osnovu posebnog zakona, koji se u utuženom periodu primenjivao na zaposlene kod tuženog – Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zaposlenima je za povećane troškove rada i boravka na terenu bilo priznato pravo na dodatak na platu (terenski dodatak), koji je u sebi obuhvatao i troškove za smeštaj i ishranu i bio toliki da je zaposlenom za mesec dana rada na terenu mogao da obezbedi sredstva u visini od 90% od prosečne mesečne zarade u privredi Republike, a time i dovoljno novca za podmirenje troškova ishrane, u konkretnom slučaju za dva obroka dnevno koja nije obezbedio poslodavac. Pored navedenog, Vrhovni sud ukazuje na to da se Zakon o radu iz 2005. godine ne može primeniti na potraživanja iz radnog odnosa nastala pre njegovog stupanja na snagu 27. marta 2005. godine.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković