Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 686/21 od 16.04.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od oktobra 2013. godine do decembra 2013. godine u iznosima i sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom (na način bliže određen u ovom stavu izreke), kao i zahtev za uplatu doprinosa po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja na utužene iznose nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od januara 2014. godine do januara 2015. godine isplati ukupno 121.389,63 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća do isplate (visina iznosa i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke), kao i da na navedene iznose nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati za tužioca pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka od 1.600,00 dinara, a tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 104.838,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka od 37.138,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu u PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje Privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Odredbom člana 11. Ugovora o pripajanju od 29.11.2013. godine, koji je zaključen između PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac kao društva sticaoca i PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci kao društva prenosioca, određeno je da je društvo sticalac kao poslodavac sledbenik dužno da na zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca (poslodavca prethodnika) najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene poslodavca u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Period obuhvaćen tužbenim zahtevom od oktobra 2013. godine do januara 2015. godine odnosi se na periode u kome je tužilac bio zaposlen u PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci (od 01.04.2012. godine do 31.12.2013. godine), zatim u RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac (od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine), u kom periodu je nakon statusne promene tuženi kao poslodavac sledbenik, prema odredbi člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci opšte akte poslodavca prethodnika. U februaru 2015. godine kod PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac kao poslodavca sledbenika, jedinstveno je utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog, stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. Statusnom promenom pripajanja PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP EPS „Beograd“. Visina razlike zarade u utuženom periodu i to: između zarade obračunate na osnovu vrednosti radnog časa za zaposlene u ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci i zarade obračunate po vrednosti radnog časa određene za ostale zaposlene kod PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, i koja predstavlja iznose koje tužilac potražuje tužbom u ovoj parnici.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je tuženi pravilno tužiocu obračunavao zaradu, u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora i na osnovu Protokola i Sporazuma zaključenog između poslodavca i Sindikata, prema vrednosti radnog sata utvrđenog navedenim Protokolima i Sporazumima, a da tužilac, odnosno zaposleni u ovom ogranku, nisu osporavali zaključene Sporazume.

Pobijanom odlukom drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev (bliže određeno u izreci pobijane presude), nalazeći da vrednost radnog časa kao element za obračun zarade mora biti isti za sve zaposlene, što u konkretnom slučaju nije ispoštovano i u suprotnosti je sa odredbom člana 104. stav 2. Zakona o radu o jednakoj zaradi za isti rad ili rad iste vrednosti, bez obzira na posebna pravila kod promene poslodavca iz člana 150. Zakona o radu, pri tom ocenivši i da su zaposleni iz pripojenog privrednog društva bez opravdanog razloga stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca čime je, suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period. Drugostepeni sud nalazi i da se određivanje niže vrednost radnog časa samo za zaposlene iz jednog ogranka ne može pravdati poslovnim rezultatima, jer to može biti osnov samo za određivanje dela zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca, u smislu pravila iz člana 105, 106. i 107. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, ... 75/14), propisano je da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika (tačka 1), kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (tačka 2).

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi, a stavom 3. istog člana predviđeno je ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac poslodavac sledbenik je, shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubara metal“ d.o.o. još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu, bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da vrednost radnog časa, kao element za obračun zarade, mora biti ista za sve zaposlene, što u konkretnom slučaju nije ispoštovano i u suprotnosti je sa odredbom člana 104. stav 2. Zakona o radu o jednakoj zaradi za isti rad ili rad iste vrednosti, bez obzira na posebna pravila kod promene poslodavca iz člana 150. Zakona o radu. Naime, u skladu sa članom 150. Zakona o radu tuženi kao poslodavac sledbenik bio je dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama Odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Stoga je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Takođe, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da su zaposleni iz pripojenog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog te da je time, suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Naime, za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilac i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu (na način bliže naveden u izreci ove presude).

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužioca, povodom revizije tuženog, to je preinačena pobijana drugostepena presuda i u pogledu odluke o troškovima, tako što je potvrđena i odluka o troškovima prvostepenog postupka i odbijen zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu člana 153, 154. i 163. stav 2. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka, koji su dosuđeni u visini od 79.139,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 18.000,00 dinara, na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12, ...i 37/21) i troškove sudskih taksi na reviziju 24.456,00 dinara i odluku po reviziji 36.683,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić