Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 372. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je po zanimanju ... i bio je zaposlen kod tužene po Ugovoru o radu od 01.01.2009. godine do 22.03.2011. godine, kada mu je rešenjem direktora tužene otkazan ugovor o radu. Međutim, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu od 03.09.2012. godine, poništeno je rešenje o otkazu ugovora o radu i tužilac je, na osnovu iste (sudske) odluke, 24.04.2014. godine vraćen na rad. Navedenom pravnosnažnom presudom tužena je obavezana i da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljenih zarada u periodu od nezakonitog prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad, ali je utvrđeno da su tužiocu isplaćene izgubljene zarade samo do 01.05.2012. godine, dok za period od 01.05.2012. godine do vraćanja na rad, odnosno do 24.04.2014. godine, iste mu nisu isplaćene.

Po povratku na rad (24.04.2014. godine), tužilac nije raspoređen na konkretno radno mesto, već je obavljao poslove po nalogu direktora tužene, ali je posle dva meseca prihvatio usmenu ponudu direktora da radi u ... kao ... . Dana 16.05.2014. godine, tužilac je primio ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada i II Aneks ugovora o radu, kojima se iz ... raspoređuje u ..., na radno mesto ... . U ponudi se samo navodi da mu je ostavljen rok od 8 radnih dana da izjašnjenje o ponudi dostavi tuženoj, te je upozoren da ukoliko to ne učini smatraće se da ponudu odbija, čime će se steći uslovi za otkaz ugovora o radu. Rok za prihvat ponude istekao je 28.05.2014. godine, pa je tužena formirala Komisiju koja je zapisnički konstatovala da tužilac nije potpisao Aneks ugovora o radu. Tužilac je naknadno, po isteku ostavljenog roka, dostavio dopis kojim se izjasnio da prihvata izmenjene uslove rada, ali uz dopis nije dostavio i potpisan Aneks ugovora o radu. Rešenjem od 05.06.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, jer je odbio da zaključi II Aneks ugovora o radu.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da ponuda tužene od 16.05.2014. godine ne sadrži razloge za izmenu ugovorenih uslova rada, čime je tužena postupila suprotno odredbi člana 172. Zakona o radu, zbog čega je i rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu poništeno, kao nezakonito.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom, pogrešno primenjeno materijalno pravo

Poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, primenom člana 171. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), u slučajevima predviđenim tačkom 1. do 6. ovog stava. Međutim, odredba člana 172. stav 1. Zakona, obavezuje poslodavca da uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora o radu, zaposlenom u pismenom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, primenom člana 179. tačka 7. Zakona o radu, ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tačka 1. do 4. ovog zakona (radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada, radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca i ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5) ovog zakona).

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da poslodavac može zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada, ali ova mogućnost ne predstavlja ovlašćenje poslodavca da ugovorene uslove rada menja po svojoj slobodnoj volji, već moraju postojati promenjene okolnosti u odnosu na momenat zaključenja ugovora o radu, koje opravdavaju izmenu tog ugovora. Upravo iz ovih razloga zakonodavac (članom 172. stav 1. Zakona o radu), obavezuje poslodavca da svoju ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu obrazloži, odnosno da pismeno navede razloge za izmenu zaključenog ugovora, odnosno ugovorenih uslova rada.U odsustvu razloga u ponudi za zaključenje aneksa ugovora o radu, kojim se menjaju ugovoreni uslovi rada, kao što je to slučaj u konkretnoj pravnoj stvari, ne može se ispitati osnovanost ponude tuženog, kao poslodavca, odnosno postojanje promenjenih okolnosti koje opravdavaju njegovu ponudu za zaključenje aneksa ugovoru o radu, što istu čini nezakonitom, zbog čega ni zaposleni, koji nije prihvatio ovakvu - neobrazloženu ponudu, ne može trpeti štetne posledice u vidu prestanka radnog odnosa, u smislu člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu.

Imajući ovo u vidu, kao i da u ponudi od 16.05.2014. godine, za zaključenje Aneksa ugovra o radu, tužena nije navela ni jedan razlog za izmenu odredaba ugovora o radu, već je samo odredila rok tužiocu za izjašnjenje i prihvat ponude i upozorila ga na pravne posledice odbijanja ponude za zaključenje aneksa, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da ovaj nedostatak u postupku davanja ponude tužiocu i rešenje tužene o prestanku radnog odnosa čini nezakonitim, pa je kao takvo pravilno poništeno pobijanom odlukom.

Na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu, pravnu posledicu pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos predstavlja vraćanje na rad, ali samo na zahtev zaposlenog, pa kako to tužilac u konkretnom slučaju nije tražio, sudovi su osnovano usvojili njegov zahtev opredeljen u skladu sa odredbom člana 191. stav 4. Zakona, i obavezali tuženu da mu plati 18 minimalnih neto zarada, utvrđenih na osnovu objavljenih odluka Socijalno ekonomskog saveta, uz adekvatnu ocenu godina radnog staža i godina života tužioca, kao i broja izdržavanih članova porodice.

Tužena je ranijom pravnosnažnom sudskom odlukom obavezala tuženu da tužiocu naknadi štetu u visini izgubljene zarade i ista mu jeste isplaćena za period od 22.06.2011. do 01.05.2012. godine. Međutim, kako je tužilac vraćen na rad 24.04.2014. godine, to primenom člana 191. stav 2. Zakona o radu, ima pravo na naknadu ovog vida štete i za period od 01.05.2012. do 24.04.2014. godine (u mesečnim iznosima u visini minimalne zarade – koja među strankama nije sporna), pa je pravilno i u tom delu usvojen tužbeni zahtev.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić