U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Danijel Dinčić, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Ivan Milutinović“ iz Subotice, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4769/22 od 26.01.2023. godine, u sednici održanoj 17.08.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4769/22 od 26.01.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1 51/2021 od 06.09.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.01.2018. godine do 30.09.2020. godine isplati iznos od 101.995,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 30.11.2020. godine u iznosu od 14.951,23 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 101.995,50 dinara obračunatu od 01.12.2020. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.01.2018. godine do 30.09.2020. godine isipati iznos od 74.016,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obrčaunatom do 30.11.2020. godine u iznosu od 10.306,07 dinara i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od 74.016,48 dinara obračunatu od 01.12.2020. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da tužena tužilji na ime neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada isplati preko dosuđenog iznosa od 101.995,50 dinara do traženog iznosa od 109.531,25 dinara za period od 01.11.2017. godine do 31.12.2017. godine kao i da na ime zakonske zatezne kamate na iznos glavnice obračunate do dana 30.11.2020. godine isplati preko dosuđenog iznosa od 14.951,23 dinara do traženog iznosa od 17.249,76 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražno da se tužilja obaveže da joj na ime neisplaćene naknade troškova za korišćenje godišnjeg odmora isplati preko dosuđenog iznosa od 74.016,48 dinara do traženog iznosa od 77.925,15 dinara za period od 01.11.2017. godine do 31.12.2017. godine, kao i da joj na ime zakonske zatezne kamate na iznos glavnice obračunate do 30.11.2020. godine isplati preko dosuđenog iznosa od 10.306,07 dinara do traženog iznosa od 11.497,37 dinara. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 107.346,64 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom sedmim izreke, zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja sudske takse je usvojen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4769/22 od 26.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužene i preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj za period od 01.04.2018. godine do 30.09.2020.godine isplati: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 101.995,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 30.11.2020. godine u iznosu od 14.951,23 dinara i zateznu kamatu na glavnicu od 101.995,50 dinara od 01.12.2020.godine, na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 74.016,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom do 30.11.2020.godine u iznosu od 10.306,07 dinara i zateznu kamatu na glavnicu od 74.016,48 dinara od 01.12.2020.godine. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o naknadi troškova postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu triškova prvostepenog postupka u iznosu od 107.346,64 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj nakinadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obrčaun plate od 6,30. U spornom periodu tužilji je plata obračunata na osnovu Zakona o platama u državnim organima, javnim službama i na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i ispaltu plata zaposlenih u javnim službama. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđena je visina traženih naknada na ime toplog obroka i regresa u dve varijante. Prema prvoj varijanti, obračun je izvršen primenom Opšteg kolektivnog ugovora, a prema drugoj, na osnovu parametara iz trenutno važećih Posebnih kolektivnih ugovora u Republici Srbiji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahteve tužilje i obavezao tuženu da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period, jer je zaključio da u iznosu minimalne zarade ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je članom 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po stanovištu prvostepenog suda, u situaciji kada je tužena tužiocu isplaćivala minimalnu zaradu sledi da tužiocu nije isplaćen topli obrok i regres i da je tužena u obavezi da mu tu naknadu isplati.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane zahteve tužilje primenom odredbi Zakona o javnim službama, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, važećih u spornom periodu, smatrajući da se na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama primenjuju parametri koji su unapred određeni od strane Vlade RS i Ministarstva finansija, te da u situaciji kada je posebnim aktima regulisano pravo, obaveze i odgovornost zaposlenog, konkrteno naknada troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, da nema mesta primeni člana 118. Zakona o radu, već se kao lex specialis primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, koji se primenjuje i na zaposlene u školama, kao javnim ustanovama, kao i da važećim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika u spornom periodu nije ugovoreno pravo zaposlenih na isplatu naknade troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Pored toga drugostepeni sud je smatrao da se Zakon o radu, kao opšti propis primenjuje samo ako posebnim propisima nisu regulisana prava, obaveze i odgovornosti zaposelnih koji se finansiraju iz budžeta, te kako je naknada troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora propisana posebnim zakonom na način da su ove naknade sadržane u koeficijentu, da se u toj situaciji ne može primeniti Zakon o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 187. stav 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 88/2017...129/2021), propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Članom 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisan je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave Članom 3. stav 1. istog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Članom 4. stav 1. istog zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Članom 20. stav 1. Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 21/15 i 92/20), propisani su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom, a stavom 2. da ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenata iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisan način, isplaćuje se u visini minimalne zarade.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), članom 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to, između ostalog za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. tog člana zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe Zakona o radu primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno, na osnovu člana 202. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Članom 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koji se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

Tužilja je zaposlena kod tužene, sa kojih razloga se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. S obzirom na to da poseban zakon (Zakon o platama u državnim organima i javnim službama) propisije da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15) nije propisano pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koji nije propisan ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“, br. 12/09). Kada se ima u vidu sve napred navedeno, pravilno je zaključio drugostepeni sud da su primanja po osnovu naknada za ishrnu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržani u koeficijentu, kao jednom od elemenata plate, sa kojih razloga ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. Stoga, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud, neosnovani su zahtevi tužilje, s obzirom da su naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržane u koeficijentu njegove plate, a to što je tužilji u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada je bez uticaja na drugačiju odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić