Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija) radi ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na radnom mestu ... – ... ... sve do 31.12.2017.godine, kada mu je radni odnos prestao zbog odlaska u penziju. U vreme zasnivanja radnog odnosa tužilac je imao prebivalište u ..., a tužena je priznala i redovno mu isplaćivala iznos od 6.000,00 dinara mesečno na ime prevoza, na relaciji od tužiočevog mesta stanovanja do radnog mesta. Dana 03.07.2015. godine tužilac je promenio mesto prebivališta, odjavom iz ... i prijavom mesta prebivalištša u .., o čemu je obavestio tuženog i podneo zahtev da mu se priznaju putni troškovi na relaciji od mesta prebivališta do mesta obavljanja posla, u iznosu od 11.500,00 dinara mesečno (u visini cene mesečne karte prevoznika „Niš Ekspres“ na relaciji ... – ... – ...). Tokom postupka nije bio sporan broj dana prisutnosti tužioca na radu u utuženom periodu kao i cena mesečne karte u javnom prevozu na relaciji ...– ...– ... . Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio isplatu razlike naknade troškova radi dolaska na rad i odlaska sa rada počev od 03.07.2015. godine do 13.12.2017. godine, u iznosu od 165.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev sa obrazloženjem da, shodno odredbi člana 118. stav 2. Zakona o radu, promena mesta stanovanja nakon zaključenja ugovora o radu (zasnivanja radnog odnosa) ne utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da nadoknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca. U konkretnom slučaju, promena mesta prebivališta tužioca, u situaciji kada poslodavac nije dao saglasnost za priznanje navedenih troškova, ne predstavlja osnov za priznanje troškova prevoza tužiocu.

Odlučujući o žalbi tužioca drugostepeni sud je zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da shodno odredbi člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnim službenicima i nameštenicima kao i shodno odredbi člana 45. Pojedinačnog kolektivnog ugovora za državne organe, kojima su uređena prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa u državnim organima, tužiocu kao državnom službeniku, pripada pravo na troškove prevoza i isto nije uslovljeno posebnim zahtevom, te da su odredbe Posebnog kolektivnog ugovora kao i odredbe Uredbe o naknadi troškova lex specialis u odnosu na Zakon o radu i koji se u konkretnom slučaju imaju primeniti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/2014) koji je u primeni od 29.07.2014. godine, promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu ne može uticati na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Članom 28. stav 3. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017) propisano je da u slučaju promene mesta stanovanja službenika odnosno nameštenika nakon zasnivanja radnog odnosa poslodavac nije u obavezi da naknadi uvećane troškove prevoza nastale promenom mesta stanovanja osim ako navedena promena nije posledica premeštaja odnosno raspoređivanja službenika, odnosno nameštenika na zahtev poslodavca zbo potrebe službe ili organizacije rada ili ako poslodavac prihvati naknadu uvećanih troškova.

U konkretnom slučaju da je tužilac bio zaposlen u jedinici lokalne samouprave na radnom mestu ... ... u mestu ..., a po osnovu zaključenog ugovora o radu od 03.06.2013. godine, da je u vreme zasnivanja radnog odnosa imao prebivalište u ... nakon čega je, jula meseca 2015. godine, tužilac promenio mesto prebivališta i prijavio se u ..., o čemu je blagovremeno obavestio poslodavca, kao i da je tuženi tužiocu na ime mesečne karte na relaciji od mesta prebivališta do mesta obavljanja rada isplaćivao iznos od 6.000,00 dinara.

Imajući u vidu napred citirane zakonske odredbe te činjenicu da je tužilac promenio mesto prebivališta nakon zaključenja ugovora o radu (zasnivanje radnog odnosa) a da po podnetom zahtevu za isplatu uvećanih troškova prevoza tuženi kao poslodavac nije dao saglasnost, to i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiocu ne pripada razlika naknade troškova radi dolaska i odlaska na rad za period od 03.07.2015. godine do 13.12.2017. godine, zbog čega ne postoji obaveza tužene da tužiocu, naknadi troškove prevoza za utuženi period, obzirom da je tuženi kao poslodavac u svemu postupao u skladu sa zakonom.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da isti nisu bili nužni i potrebni za vođenje ove parnice, a shodno odredbi člana 165. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić