Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 - dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do otkaza ugovora o radu 23.08.2018. godine. Tužilji je na osnovu rešenja od 23.08.2018. godine prestao radni odnos kod tuženog. S obzirom da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje od 23.08.2018. godine poništeno i tužilja vraćena na rad, presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 253/18 od 24.06.2019. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3088/19 od 15.11.2019. godine, tuženi je tužilju vratio na rad rešenjem od 30.12.2019. godine radi izvršavanja navedene tada pravnosnažne presude Drugog osnovnog suda u Beogradu od 24.06.2019. godine. Međutim, kako su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 674/2020 od 24.09.2020. godine ukinute presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 253/18 od 24.06.2019. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3088/19 od 15.11.2019. godine, na osnovu kojih je u izvršenju tih presuda tužilja vraćena na rad rešenjem od 30.12.2019. godine otpao je pravni osnov za vraćnje tužilje kao zaposlene na rad, te je tuženi osporenim rešenjem od 06.07.2021. godine utvrdio da je tužilji prestao radni odnos kod tuženog uz obrazloženje kojim se poziva i na navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda od 24.09.2020. godine, jer su se tako stekli uslovi za primenu pravnog dejstva rešenja o prestanku radnog odnosa tužilje od 23.08.2018. godine.

Po stanovištu prvostepenog suda, iz utvrđenog činjeničnog stanja i nespornih činjenica proizlazi da je tužbeni zahtev tužilje koji se odnosi na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 06.07.2021. godine i vraćanja na rad osnovan jer su odredbom člana 179. Zakona o radu propisani razlozi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, pa je navedeno da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje. Po stanovištu provstepenog suda ne postoji zakonom propisani osnov prestanka radnog odnosa koji je primenio tuženi.

Po stanovištu drugostepenog suda pogrešno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da je nezakonit otkaz ugovora o radu tužilji. Drugostepeni sud smatra da je otpao pravni osnov po kojem je tužilja zasnovala radni odnos i da je stoga radni odnos prestao.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, osporenim rešenjem tužilji je prestao radni odnos kod tuženog, a razlozi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca propisani su odredbom člana 179. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 sa izmenama) i odnose se na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. Ukidanje odluke suda kojom je zaposleni vraćen na rad, nije kao otkazni razlog predviđen ovom odredbom, a tuženi ne dokazuje da je sa tužiljom taj osnov predvideo za otkaz ugovora o radu prilikom vraćanja tužilje na rad, da bi zakonito mogao biti upotrebljen.

U opisanoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tuženi nije mogao iz navedenog razloga utvrditi da je tužilji prestao radni odnos.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao stavu 1. izreke.

Tužilji su u smislu člana 154. ZPP dosuđeni troškovi sastava revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, a zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju odbijen, kao u stavu 2. i 3. izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković