Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom na to da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu ... u zatvorenom odeljenju Vaspitno-popravnog doma „Kruševac“. Rad tužioca je organizovan u smenama od po dvanaest sati, u dnevnoj i noćnoj smeni. Za dvanaest sati rada propisana je pauza u trajanju od 60 minuta, koju tužilac nije koristio kao odmor u toku rada zbog prirode posla, jer je radio sa još jednim kolegom u smeni u zatvorenom odeljenju i određeno je da pauzu koriste od 14,00 do 15,00 časova, s tim da nemaju zamenu, već da se sami organizuju kako će je koristiti. Tužilac je od načelnika tražio da mu se taj jedan sat rada plati kao prekovremeni rad, ali taj njegov zahtev nije prihvaćen. Tužiocu je plata isplaćivana za efektivno radno vreme prema evidenciji, a visinu potraživanja je opredelio prema nalazu veštaka koji je utvrdio iznos naknade za prekovremeni rad za jedan sat rada u dnevnoj smeni i na ime noćnog i prekovremenog rada u noćnoj smeni za utuženi period.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena nezakonito uskratila tužiocu pravo na dnevni odmor u toku rada u trajanju od jednog sata u svakoj smeni i da je dužna da mu plati još jedan dodatni sat koji je radio, a koji je bio predviđen za dnevni odmor, pa je usvojio tužbeni zahtev kao osnovan, u visini uvećanja plate od 26% osnovne zarade za noćni rad i 26% zarade za prekovremeni rad, shodno Posebnom kolektivnom ugovoru za državne organe.

Po oceni apelacionog suda, zaključak prvostepenog suda je nepravilan. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i primenom odredbe člana 64. stav 5. Zakona o radu, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je nepravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 79/05 ... 99/14), propisano je da državni službenik ima pravo na odmore i odsustva prema opštim propisima o radu i Posebnom kolektivnom ugovoru.

Odredbom člana 34. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 25/15), zaposleni ima pravo na dodatak na osnovnu platu za rad od 22,00 sata do 06,00 sati narednog dana (rad noću). Za rad noću, zaposlenom pripada osnovna plata uvećana za 26% za svaki sat rada noću. Odredbom člana 11. istog kolektivnog ugovora, propisano je da zaposleni koji radi duže od punog radnog vremena, ali ne duže od dvanaest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada od 60 minuta. Stavom 2. istog člana, propisano je da za vreme korišćenja odmora u toku rada zaposleni ima pravo da napušta radno mesto i prostorije državnog organa osim ako posebnim propisima nije drukčije određeno.

Prema odredbi člana 64. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 75/14) propisano je da zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta, a prema stavu 2. istog člana, zaposleni koji radi duže od četiri, a kraće od šest časova dnevno, ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje pet minuta. Stavom 3. istog člana, propisano je da zaposleni koji radi duže od deset časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta, dok je odredbom člana 4. istog zakona, propisano da se odmor u toku dnevnog rada ne može koristiti i na početku i na kraju radnog vremena. Prema stavu 5. istog člana, vreme odmora iz stava 1. – 3. ovog člana uračunava se u radno vreme.

Imajući u vidu navedene norme, obaveza poslodavca je da zaposlenom omogući odmor u toku rada, u vremenu u zavisnosti od trajanja dužine smene, odnosno časova koliko radi. Obaveza poslodavca je da organizuje odmor i da se odmor uračunava u radno vreme, a da zaposleni pri tom ne trpi posledice prirode posla koji obavlja na štetu svojih zakonom predviđenih prava. U konkretnom slučaju, tužilac je u spornom periodu radio čak i u vremenu kada je trebalo da koristi odmor u toku rada, pa je pravilno prvostepeni sud zaključio da ima pravo i na zaradu za tako obavljeni rad, jer mu se to vreme uračunava u vreme rada, ali isto tako i pravo na naknadu štete zbog neostvarene naknade za odmor u toku rada. Pravilno je prvostepenom odlukom obavezana tužena da tužiocu isplati naknadu štete iz razloga što je tužena postupala suprotno dužnosti zabrane prouzrokovanja štete tužiocu postupajući protivno zakonskoj odredbi da mu omogući odmor u toku rada, a sve zbog prirode posla koji tužilac obavlja.

Sa izloženog, a primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu primenom člana 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju i troškovi revizijskog postupka u iznosu od 72.640,00 dinara. Troškovi su odmereni prema opredeljenom zahtevu za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara i sudske takse na reviziju iznos od 27.320,00 dinara i odluku po reviziji 27.320,00 dinara, primenom važeće AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić