Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 216/18 od 13.04.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu i odbijen zahtev tužioca AA za isplatu dodatka na platu za rad u smenama za period od 01.01.2014. godine do 01.02.2016. godine u iznosu od 183.225,06 dinara, sa zateznom kamatom od 23.09.2017. godine do isplate i obračunate zatezne kamate u iznosu od 60.678,66 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 119.452,53 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba i potvrđena prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka plate 12.000 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac AA je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), i našao da revizija tužioca AA nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je radnik Policijske stanice u ..., u Policijskom odeljenju u ... i u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2016. godine radio je u smenama po 12 časova, tako što je prvog dana radio u smeni od 8,00 do 20,00 časova, potom u smeni od 20,00 do 8,00 časova, naredni dan je slobodan, odnosno dva dana nakon noćne smene, čime se završavao smenski rad u okviru tog turnusa. U pojedinom periodu smene su se menjale dva dana, prva smena (počev od 7,00 časova), dva dana druga smena (od 15,00 do 23,00 časova) i dva dana treća smena (od 23.00 do 7,00 časova). Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno je da je tužena uvećanje plate za smenski rad tužiocu AA vrednovala primenom koeficijenta od 0,145 od osnovice i u skladu sa tim obračunavala i isplaćivala uvećanu platu, da to uvećanje ne odgovara uvećanju plate od 28,6 % i da je razlika manje obračunate zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.01.2014. godine do 01.02.2016. godine 183.225,06 dinara, a obračunata zatezna kamata 60.670,66 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca AA, nalazeći da ovaj tužilac osnovano zahteva isplatu dodatka na platu po osnovu rada u smenama u visini od 28,6% od osnovice, dok je drugostepeni sud našao da zaključak prvostepenog suda nije zasnovan na pravilnoj primeni Zakona o policiji, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev ovog tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca AA, pravilno zaključivši da ovaj tužilac nema pravo na dodatak na platu po osnovu smenskog rada u visini od 28,6% od osnovne plate, budući da mu je kao zaposlenom sa kontinuiranim radom u smenama, dodatak na platu po tom osnovu vrednovan kroz koeficijent plate (0,145) i da se na njega ne odnosi odredba člana 147a. Zakona o policiji.

Članom 146. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 63/09, 92/11, 64/15) koji je bio na snazi do 05.02.2016. godine, propisano je da zaposleni imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovne plate, dodataka na platu i poreza i doprinosa iz plate (stav 1), osnovna plata sastoji se od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, radna mesta, odnosno poslove na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (stav 2). Odredbom člana 147a stav 1. tačka 3. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na platu za rad u smeni – 28,6% od osnovne plate, ako radi na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno.

Imajući u vidu da je citiranim odredbama zakona dodatak na platu za rad u smenama predviđen samo ukoliko zaposleni radi na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno, što u ovom slučaju nije reč, jer je tužilac kontinuirano radio u smenama, to mu ovaj dodatak ne pripada. Stoga je, pravilno drugostepeni sud zaključio da pravo na uvećanje od 28,6% od osnovne plate imaju samo zaposleni koji nemaju kontinuirani rad u smenama, već u smenama rade povremeno. Njima se uvećanje plate obračunava za svaki sat rada u smeni, upravo iz razloga što im ovaj dodatak nije uzet u obzir prilikom vrednovanja poslova radnog mesta, zbog čega nije uračunat ni ukupan koeficijent za obračun plate. Nasuprot njima zaposlenima kod tužene, koji u kontinuitetu rade u smenama, u ukupan koeficijenat za obračun isplate plate integrisan je koeficijent za rad u smenama u visini od 0,145, zbog čega nema uslova za uvećanje za 28,6 % po istom osnovu.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda i da tužilac, koji kontinuirano obavlja poslove po smenama doveden je u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene koji samo povremeno obavljaju poslove po smenama što je suprotno članu 23. stav 2. Univerzalne dekleracije o ljudskim pravima i Ustavu Republike Srbije, koji zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu. Procenat uvećanja plate od 28,6% propisan članom 147a Zakona o policiji namenjen je zaposlenima koji rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno. To je dodatak na platu koji nije uzet u obzir pri vrednovanju poslova radnog mesta zbog toga što za to radno mesto nije predviđen rad u smenama. Uvećanje plate se obračunava na svaki sat rada ako zaposleni koji nema smenski rad povremeno radi u smenama. Tužiocu je rad u smenama izražen kroz koeficijent za obračun plate pri vrednovanju poslova radnog mesta i isplaćuje mu se za svaki mesec. Kako je neredovnost u radu na nekim radnim mestima stalni uslov rada i tako je vrednovana kroz koeficijent, a na nekim mestima nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, to ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. Stoga je neosnovano ukazivanje na pravo zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić