U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je od 2002. godine radila honorarno za list „VV“, u vlasništvu tuženog, kao dopisnik iz ... . Dana 01.04.2007. godine primljena je u radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i to na radno mesto urednika u redakciji za ..., s tim da uređuje rubriku „...“ i gradsku rubriku za ..., a da za svoj rad odgovara glavnom uredniku lista. Pre toga, u februaru 2007. godine, preležala je varičele, a od maja meseca 2007. godine je trpela glavobolje tako jakog intenziteta da je morala da počne sa ispitivanjima. Od juna meseca 2007. godine počela je da ide na zdravstvena ispitivanja, a potom je bila i na bolovanju od 06.08.2007. godine do 01.01.2008. godine. Tokom 2008. godine je i dalje imala zdravstvene tegobe. Na bolovanju je bila i od 06.05.2009. godine do 12.07.2009. godine. Dana 15.07.2009. godine tuženi joj je dao predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa koji nije htela da prihvati. Potom joj je ponuđeno da zaključi aneks ugovora broj 5, a u ponudi je navedeno da je u izdavačkom društvu „BB“ d.o.o. izvršena analiza poslovanja, te da je utvrđeno da je u cilju bolje organizacije i efikasnijeg izvršenja poslova u redakciji dnevnog lista „VV“ potrebno izvršiti određene kadrovske promene, pa je cenjen dotadašnji rad tužilje od strane glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „VV“ i predloženo je da se tužilji ponudi obavljanje poslova saradnika u redakciji dnevnog lista „VV“ za koje se zahteva četvrti stepen stručne spreme, bez posebnih predznanja i iskustva, sa znatno manjom zaradom od 21.000,00 dinara neto mesečno. Tužilja je primila ovu ponudu 10.10.2009. godine i potpisala je, a ponuda je potpisana od strane poslodavca. Dana 04.02.2010. godine, tužilja je otišla na lečenje i nalazila se na bolovanju do 09.05.2010. godine. Od 22.07.2010. godine do 13.10.2010. godine takođe je bila na bolovanju. Dana 14.10.2010. godine ponuđeno joj je da potpiše aneks broj 7 ugovora o radu. Aneksom broj 7 ugovora o radu od 01.11.2010. godine, izmenjen je ugovor o radu zaključen između poslodavca i tužilje, tako da je određeno da će tužilja raditi poslove saradnika u integrisanoj redakciji koja obuhvata sledeće poslove: kontinuirano sakupljanje i pripremanje informacija potrebnih redakciji, uspostavljanje kontakata sa ličnostima u cilju prikupljanja potrebnih informacija za tekstove koji se tematski obrađuju, kontinuirana i pravovremena proizvodnja potrebnih vrsta sadržaja (tekst, foto, video), kao i druge poslove u skladu sa odlukom urednika i zamenika urednika sektora, s tim za svoj rad odgovara uredniku sektora, a aneks će se primenjivati od 01.11.2010. godine. Tužilja je bila na bolovanju zbog svog zdravstvenog stanja i od 16.02.2011. godine do 22.02.2011. godine. Rešenjem direktora tuženog od 22.02.2011. godine, tužilji - zaposlenoj sa četvrtim stepenom stručnosti na poslovima saradnika u integrisanoj redakciji, otkazan je ugovor o radu od 01.04.2007. godine, zaključno sa aneksom broj 7 od 01.11.2010. godine, usled prestanka potrebe za radom zaposlenog zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su nastupile kod poslodavca, a koje nisu mogle biti otklonjene drugim merama zapošljavanja. U obrazloženju odluke je navedeno da je odlukom poslodavca broj 1931 od 21.02.2011. godine utvrđeno koji su poslovi za čijim obavljanjem je prestala potreba kod poslodavca, te da je prestala potreba i za radom zaposlene koja je obavljala navedene poslove, da je poslodavac bio prinuđen da utvrdi da za radom zaposlene prestaje potreba, s obzirom da su poslovi i radni zadaci na kojima zaposlena radi u tom momentu definisani kao neproduktivni i nepotrebni. Odluka je doneta na osnovu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o radu. Zakonitost pojedinačnih akata koje je tuženi, kao poslodavac, donosio kada je rešavao o tužiljinim pravima, obavezama i odgovornostima po osnovu rada, tužilja nije osporavala (aneksa broj 5. i broj 7. ugovora o radu, kao ni rešenja o otkazu ugovora o radu u radnom sporu).

Na osnovu izjava zaposlenih i rukovodilaca tužilje, u postupku je utvrđeno i da je tužilja bila dobar novinar i saradnik.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo nalazeći da u konkretnom slučaju u postupanju tuženog nije bilo diskriminatorskog ponašanja u odnosu na tužilju.

Odredbom člana 5. Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“ 22/09), propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje.

Odredbe člana 6. i 7. Zakona o zabrani diskriminacije definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog (odnosno njihovog) ličnog svojstva, što se može činiti na različite načine – aktom, radnjom ili propuštanjem.

Odredbom člana 8. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Zakonom o zabrani diskriminacije, u članu 16. propisano je da je zabranjena diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Iz navedene odredbe proizilazi da su najbitnije karakteristika diskriminacije - pravljenje razlike koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije bilo neopravdanog pravljenja razlike i nejednakog postupanja prema tužilji u odnosu na druge zaposlene, kao ni povrede načela jednakih prava i obaveza iz člana 5. i 8. ovog zakona. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilja stavljena u nepovoljniji položaj imajući u vidu da je tuženi dokazao da su razlozi za ponudu za sporazumni prestanak radnog odnosa bili ekonomska kriza i što tužilja nije ostvarivala rezultate rada koje je tuženi kao poslodavac normirao. Nakon što je tužilja počela da odlazi na bolovanje u njenom radu više nije bilo kontinuiteta, a usled ekonomske krize tuženi je morao da odluči o višku zaposlenih pa je uvidom u rad tužilje odlučeno da tužilja bude tehnološki višak tako da joj je iz tog razloga prestao radni odnos. Tužilji je bilo predočeno da ne ispunjava zahteve radnog mesta novinara i tada joj je promenjeno radno mesto u radno mesto saradnika redakcije, a razlog za ovo je bio taj što ne ispunjava zahtev radnog mesta novinara a ne zato što je bolesna. Rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje zbog prestanka potrebe za njenim radom nije doneto na osnovu njenog ličnog svojstva zato što je bila bolesna, već je vezano za činjenicu da su poslovi i radni zadaci na kojima je radila postali neproduktivni i nepotrebni. Pri tom tužilja nije u zakonom propisanoj proceduri – radnom sporu, osporavala zakonitost pojedinačnih akata i to aneksa broj 5. i broj 7. ugovora o radu, kao ni rešenja o otkazu ugovora o radu. Tužilja je imala mogućost da u odgovarajućem radnom sporu ističe činjenice koje se tiču toga da pomenuti pojedinačni akti, a kojima je raspoređivana na niže i slabije plaćene poslove, predstavljaju nezakonite akte (zbog diskriminacije ili iz drugog razloga), ali tužilja to nije učinila, zbog čega je nastupila neoboriva pretpostavka zakonitosti tih pojedinačnih akata.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tuženi na bilo koji način neopravdano pravio razliku i nejednako postupao prema tužilji u odnosu na druge zaposlene, niti da je svojim postupanjem u odnosu na tužilju povredio načelo jednakih prava i obaveza, kako na osnovu činjenice da je tužilja bila bolesna, tako ni po bilo kom drugom ličnom svojstvu tužilje, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu.

Sud je cenio i navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani. Suština diskriminacije jeste razlika u postupanju kojoj su podvrgnuti određeni pojedinci. Za utvrđivanje postojanja diskriminacije potrebno je da se nepovoljno postupanje prema određenoj osobi može uporediti sa postupanjem prema drugoj osobi u sličnoj situaciji. Pošto je pouzdano utvrđeno da tužiljina lična svojstva - zdravstveno stanje i bolovanja - nisu korišćena u svrhu onemogućavanja tužilje u jednakim pravima sa ostalim zaposlenima, revizijski navodi nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Stoga je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić