U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Rakočević, advokat iz ..., protiv tuženog „Niš ekspres“ AD Niš, čiji je punomoćnik Vesna Lojpur Stojmenović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4325/21 od 18.02.2022. godine, u sednici održanoj 27.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4325/21 od 18.02.2022. godine, u stavu prvom i trećem izreke.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 3664/20 od 12.07.2021. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 3664/20 od 10.05.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženog broj .. od 29.08.2016. godine o prestanku radnog odnosa tužioca, otkazivanjem ugovora o radu broj .. od 04.06.2016. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i da mu prizna sva prava po osnovu rada počev od 28.09.2016. godine, kao dana prestanka radnog odnosa do dana povratka na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 213.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4325/21 od 18.02.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, kojim je poništeno rešenje tuženog broj .. od 29.08.2016. godine o prestanku radnog odnosa tužioca, otkazivanjem ugovora o radu broj .. od 04.06.2016. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada počev od 28.09.2016. godine kao dana prestanka radnog odnosa i u ovom delu žalba tuženog je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbačena tužba u delu tužbenog zahteva kojim je obavezan tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 196.500,00 dinara, dok je deo zahteva tužioca za naknadu troškova postupka preko ovog iznosa pa do u prvostepenoj presudi dosuđenog iznosa od 213.000,00 dinara, odbijen kao neosnovan.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu kondukter u vozilu javnog gradskog prevoza. Osporenim rešenjem od 29.08.2016. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog više učinjenih povreda radnih obaveza, predviđenih odredbama zakona, kolektivnog ugovora i ugovora o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je dana 22.06.2016. godine radio bez putnog naloga, da nije izdao kartu jednom putniku i da je dana 19.07.2016. godine postupio protivno svojoj obavezi predavanja dnevnog pazara. Naime, iz Izveštaja o sprovedenoj kontroli u vozilu javnog gradskog prevoza na liniji broj .., ... – ... dana 22.06.2016. godine, proizlazi da tužilac spornom prilikom nije kod sebe imao putni nalog i da je u vozilu zatečen jedan putnik bez karte. Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi izdao putni nalog na ime tužioca za dan 22.06.2016. godine i da se isti nalazio u fascikli koja je stajala na kontrolnoj tabli kod vozača, što je svojim iskazom potvrdila i svedok BB koja je u istom vozilu obavljala rad u smeni pre tužioca i čiji se putni nalog za taj dan takođe nalazio na tom mestu, kao i da tužilac nije omogućio putniku prevoz bez izdavanja karte niti da je to učinio svesno ili usled krajnje nepažnje. Takođe, za dan 19.07.2016. godine tužilac je uplatio pazar u visini koji je označen u izveštaju o dnevnom pazaru za predmetni dan koji je odštampala mašina za izdavanje karata koju je tužilac koristio u radu.

Ocenom izvedenih dokaza, a u vezi spornih događaja, nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoji krivica tužioca za povrede zbog kojih mu je prestao radni odnos kod tuženog i osporeno rešenje su poništili kao nezakonito.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud je ocenio da razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako neavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, ili ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako zaposleni učini povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. U konkretnom slučaju, tuženi nije dokazao da je tužilac izvršio povrede radnih obaveza u vezi obavljanja svojih radnih dužnosti. Naime, suprotno tvrdnjama tuženog spornog dana tužilac je radio na osnovu putnog naloga izdatog od strane tuženog za taj dan, a nije namerno ili usled krajnje nepažnje propustio da izda prevoznu kartu putniku s obzirom da kondukter nije dužan da proverava da li putnici imaju prevoznu kartu (to rade kontrolori), već isključivo da se kreće po vozilu i nudi karte putnicima, što je tužilac i činio, pa je pravilan zaključak sudova da nema njegove krivice što je u vozilu zatečen putnik bez karte. Takođe, tužilac za dan 19.07.2016. godine uplatio pazar prema izveštaju o dnevnom pazaru za taj dan i prema opisu poslova ovog radnog mesta nije njegova obaveza da kontroliše ispravnost dnevnog izveštaja, već da uplati iznos koji je naveden, naročito imajući u vidu da je mašinu za izdavanje karata, koju je koristio u radu, dobio od tuženog. Nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da tužilac nije učinio nijednu od navedenih povreda, jer je u svemu postupao prema predviđenoj proceduri pridržavajući se pravila poslovanja, zbog čega su pravilno osporeno rešenje poništili kao nezakonito. Imajući u vidu utvrđeno neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, tuženi nije dokazao da u radnjama tužioca ima njegove krivice, a koja je neophodan uslov da bi došlo do povrede radne obaveze, te da je svojim postupanjem kršio radnu disciplinu zbog čega bi mogao snositi odgovornost.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa je odbijen i njegov zahtev za naknadu ovih troškova.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković