Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... . Osporenim rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu od 13.04.2017. godine, tužiocu je, na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 2) i 5) i stava 3. tačka 8) Zakona o radu i odredbe člana 20. stav 1. tačka 17. i člana 21. stav 1. tačka 14) Pravilnika o radu tuženog, otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline koju je učinio tako što se samovoljno, neovlašćeno i neosnovano, dana 28.12.2016. godine, udaljio sa rada i verbalno napao zaposlenog BB, kome je kao poslovođa bio nadređen, suprotno pravilima o sprovođenju disciplinske procedure o udaljenju sa rada zaposlenih utvrđenih Zakonom o radu, Pravilnikom o radu, Pravilnikom o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih i internim pravilima poslodavca, kao i suprotno ovlašćenjima i dužnostima zaposlenog iz ugovora o radu. Pre otkaza ugovora o radu tuženi je tužioca pismeno upozorio na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i ostavio mu rok od osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da zaposleni BB dana 27.12.2016. godine došao na posao u 6,25 časova ali je na svoje radno mesto, gde je trebao faktički da obavlja svoje radne zadatke, stigao u 6,52 časova. Tužilac ga je upitao zašto kasni na šta mu je BB odgovorio da je napolju mećava, iako je bio sunčan dan. Narednog dana 28.12.2016. godine, zaposleni BB je došao na vreme na posao odnosno u 6,30 časova kada je počinjalo radno vreme, a na svoje radno mesto je došao oko 6,45 – 6,50 časova nakon neformalnog sastanka sa direktorom Sektora održavanja, koji sastanak se održavao svakog jutra sa radnicima mašinskog održavanja i elektro održavanja. Tužilac je sačekao BB na njegovom radnom mestu i nakon što je BB stigao počeo na njega da viče i rekao mu da napusti posao i ide kući. Tom prilikom tužilac nije BB sačinio propusnicu, iako mu je to bila obaveza, s obzirom da zaposleni može da napusti krug firme pre radnog vremena samo uz propusnicu, već je samo sačinio službenu belešku bez sačinjavanja disciplinske prijave.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 13.04.2017. godine i da mu tuženi umesto vraćanja na rad naknadi štetu u visini od 18 mesečnih neto zarada. Po oceni nižestepenih sudova, tužilac je time što je udaljio zaposlenog BB sa rada dana 28.12.2016. godine prekoračio svoja ovlašćenja utvrđena ugovorom o radu čime je počinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, odnosno nije poštovao propisanu radnu disciplinu. Naime, ugovorom o radu navedena su sva ovlašćenja tužioca kao zaposlenog na poslovima ... na kojima je radio. Između ostalog utvrđeno je ovlašćenje tužioca da odstrani radnika iz radnog prostora u slučaju nepoštovanja mera bezbednosti i obaveza nošenja zaštitne opreme. U konkretnom slučaju međutim, tužilac je udaljio sa rada zaposlenog iz razloga što je zaposleni na svoje radno mesto došao sa zakašnjenjem od 15 do 20 minuta, a ne zbog toga što nije poštovao mere bezbednosti obavezu nošenja zaštitne opreme. Takođe, tužilac u toku postupka nije dokazao da je kašnjenje zaposlenog dovelo do ugrožavanja zdravlja i sigurnosti na radu. Kako je zaposleni BB bio radnik na održavanju, a ne radnik u proizvodnji koji mora biti u 6,30 časova na radu za mašinom, može se zaključiti da njegov kasniji dolazak na radno mesto nije uticao ni na zadržavanje proizvodnje kod tuženog. Imajući u vidu izloženo, nižestepeni sudovi su našli da su tužiocu osnovano stavljene na teret povrede radne obaveze i nepoštovanje radne discipline, zbog kojih mu je osporenim rešenjem otkazan ugovor o radu.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/14) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja.

Odredbom člana 20. stav 1. tačka 17) Pravilnika o radu tuženog predviđeno je da je zaposleni dužan da ne narušava posao ili prekorači ovlašćenje.

Iz ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog utvrđeno je da tužilac kao zaposleni na poslovima ... imao ovlašćenje da odstrani radnika iz radnog prostora u slučaju ne poštovanja mera bezbednosti i obaveze nošenja zaštitne opreme.

Imajući u vidu citirane odredbe i kako je u konkretnom slučaju tužilac zaposlenog BB, kome je kao poslovođa bio nadređen, udaljio sa rada zbog kašnjenja na posao, a ne zbog nepoštovanja mera bezbednosti i obaveze nošenja zaštitne opreme, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužilac time prekoračio svoja ovlašćenja utvrđena ugovorom o radu, čime je počinio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 2) Zakona o radu koja mu je stavljena na teret, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu zakonito doneto. Pre donošenja osporenog rešenja tužilac je upozoren na razloge za otkaz ugovora o radu saglasno odredbi člana 180. Zakona o radu, čime mu je omogućeno pravo na odbranu.

Kako je odbijen tužbeni zahtev za poništaj otkaza, tuženi nije u obavezi da tužiocu naknadi štetu primenom člana 191. Zakona o radu.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazloženje revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi člana 153. ZPP. Zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji je neosnovan imajući u vidu neuspeh revidenta u ovom postupku, a zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je neosnovan jer se ne radi o troškovima koji su bili potrebni radi vođenja ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić