Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4183/2021 od 15.12.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je u celosti odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu, za period od 01.12.2016. do 31.12.2019. godine, isplati naknadu štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2018. godine, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima označenim u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom na te iznose počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Odlučeno je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... u Službi za ... pri Odeljenju za ..., a po rešenju tužene o raspoređivanju zaposlenog od 28.12.2015. godine. Navedenim rešenjem, po kome je tužena vršila obračun zarade, tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,00. Tako utvrđena zarada tužioca uvećana je za 50% po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji na osnovu zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade, i to prema prvoj varijanti u visini razlike između minimalne zarade i osnovne zarade tužioca bez uvećanja po zaključku Vlade za sporni period gde je veštak našao da visina razlike od isplaćene do pripadajuće osnovne zarade iznosi 107.551,81 dinar, dok visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ iznosi 71.994,20 dinara. Tužilac je precizirao svoje tužbene zahteve prema ovoj varijanti nalaza i mišljenja u pogledu razlika zarade i uvećanja po osnovu zaključka Vlade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno. Takva isplata je realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ovo je iz razloga što tužilac shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, broj 113/2017, 86/2019), saglasno članu 5. stav 2, ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu, shodno Zaključku Vlade Republike Srbije broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu pripada i pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu veštaka tužiocu je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu u spornom periodu je manja od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog i trećeg izreke je doneta primenom čl. 165. i 163. stav 2. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP. Tužiocu ne pripadaju troškovi opredeljeni u odgovoru na žalbu iz razloga što se ne radi o izdatku koji je bio potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP. S obzirom da je uspeo u postupku po reviziji tužiocu pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika, u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i na ime sudskih taksi za reviziju 9.901,50 dinara i za odluku po reviziji 14.852,30 dinara, na osnovu važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić